U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca M.Đ. iz T., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva finansija i privrede, Poreske uprave, Filijala Loznica, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2785/14 od 08.04.2015. godine, na sednici održanoj 23.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2785/14 od 08.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P br.408/2013 od 11.03.2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu naknadi štetu za pretrpljene stresove i traume nanete svojim postupcima i to za štetu zbog nemogućnosti ostvarivanja zagarantovane zarade po nalazu veštaka odgovarajuće struke sa pripadajućom kamatom počev od 03.11.2008. godine do 01.03.2013. godine, ili do donošenja presude, štetu zbog nemogućnosti korišćenja imovine sa pripadajućom kamatom od 09.04.2009. godine do pravnosnažnosti presude, a po nalazu veštaka odgovarajuće struke, načinjenu štetu po nalazu veštaka medicinske struke u iznosu od 1.500.000,00 dinara, načinjenu štetu po nalazu veštaka poljoprivredne struke u iznosu od 4.398.000,00 dinara, načinjenu štetu po nalazu veštaka ekonomsko-finansijke struke u iznosu od 1.558.244,14 dinara, štetu nastalu oduzimanjem imovine od strane P.c.B. iz B. u iznosu od 2.840.720,40 dinara, štetu koja je nastala zbog nemogućnosti isplaćivanja kredita Fondu za razvoj Republike Srbije a koji je dobijen za razvoj seoskog turizma i koji je uložen u objekat na imovini kao i svu ostalu materijalnu i nematerijalnu štetu koja će se utvrditi veštačenjem u toku postupka ako za to postoji potreba u skladu sa Zakonom. U stavu drugom izreke, Osnovni sud u Loznici oglasio se nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca u delu u kome je tražio da se ukine svako zaduženje po pitanju PIO zdravstvenog osiguranja i nezaposlenosti za STZR D.MB, iz T., zbog toga što mu nisu izdavana niti uručivana bilo kakva rešenja o zaduženju a tužba tužioca u ovom delu se odbacuje. U stavu trećem izreke obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka tuženoj plati iznos od 12.000,00 dinara po prijemu prepisa presude dok se zahtev tužene preko dosuđenog do traženog iznosa od 24.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka odbija.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2785/14 od 08.04.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP, radi potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca na osnovu člana 13. stav 1. tačka 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a na druge bitne povrede se u reviziji i ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik STZR D.MB, koja radnja je bila upisana u registar rešenjem Odeljenja za privredu Opštine Loznica od 29.09.2013. godine, a prema rešenju o početku rada i upis u registar samostalne trgovinske radnje izdatog od strane Opštinskog sekretarijata za privredu i društveno planiranje SO Loznica od 24.01.1984. godine. Tužilac je registrovanu radnju imao od 1984. godine, a ova radnja je prestala sa radom 17.05.2004. godine. U toku 2005. godine, tužiocu je konačno utvrđeno zaduženje doprinosa za PIO Zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za periode od 01.01.2003. godine do 31.12.2003. godine i od 01.01.2004. godine do 16.05.2004. godine za vreme kada se tužilac vodio kao vlasnik te radnje. Posle toga, tužilac je 26.09.2005. godine, registrovao preduzeće koje je upisano kao Društvo za proizvodnju, promet i usluge ... J., DOO T., čiji je osnivač, zastupnik i direktor preduzeća. Prema rešenju tužene od 21.12.2007. godine, vlasnik ovog preduzeća bio je V.Đ., a istim rešenjem njemu je naloženo da za period od 01.01.2007. godine do 30.09.2007. godine uplati doprinose za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Preduzeće … J. DOO, u toku 2008. godine postalo je korisnik kredita P.C.B.a tužilac se ugovorom o jemstvu obavezao kao jemac-platac da će P.C.B., vratiti iznos odobrenog kredita. Kako naznačeno preduzeće nije izmirilo obaveze prema odobrenom kreditu već samo deo obaveza, to je banka protiv tužioca kao jemca-platca, pokrenula pred prvostepenim sudom postupak izvršenja u kome su zaključkom I2 br.13/10 od 19.04.2012. godine, navedenoj banci kao kupcu dodeljene katastarske parcele čiji je vlasnik bio tužilac pa je ta banka upisana kao vlasnik na tim nepokretnostima u SKN Loznica. Nad Preduzećem ... J., DOO pokrenut je stečajni postupak u 2011. godini a rešenjem Privrednog suda u Valjevu br.St 333/11 od 01.03.2012. godine nad navedenim preduzećem je zaključen stečajni postupak. Prema pregledu zaduženja tužene od 27.02.2014. godine, ovo preduzeće je zaduženo iznosom od 2.655.649,62 dinara, koje je trebalo da uplati na ime doprinosa za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pa je za ovaj iznos blokiran tekući račun tog preduzeća.

Prema ovako utvrđenom činjeničnom stanju pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

U konkretnom slučaju tužilac je tražio naknadu materijalne i nematerijalne štete iz razloga što mu je tužena odnosno njeni poreski organi pričinila štetu nezakonitim i nepravilnim radom. Međutim, tužilac nije dokazao postojanje štete niti na strani tužene nezakonit i nepravilan rad njenih organa u smislu člana 172. ZOO, kao ni uzročno-posledičnu vezu između radnji organa tužene i štete koju je tužilac eventualno trpeo, imajući u vidu da je tužena blokirala tekući račun preduzeća tužioca zbog duga koji je tužilac imao prema tuženoj. Pored toga nema odgovornosti države zato što su sprovedenim izvršenjem u korist poverioca P.C.B., četiri parcele (koje su bile vlasništvo tužioca), prešle u vlasništvo te banke, iz razloga što je tužilac kao jemac-platac po kreditu čije je ispunjenje garantovao bio dužnik prema navedenoj banci, što je u postupku utvrđeno. Tužilac je takođe bio obavešten i o poreskim zaduženjima od strane tužene ali je smatrao da su takva zaduženja prevelika, pa ih nije ispunjavao, te sudovi pravilno zaključuju da je tužilac mogao tražiti smanjenje ovih zaduženja u upravnom postupku pred poreskom upravom što je već i činio obraćajući se istoj 2010. i 2011. godine, tako da tužena nije svojim nezakonitim i nepravilnim radom tužiocu prouzrokovala štetu.

I prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda pravilno nižestepeni sudovi primenjuju odredbu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Da bi bili ispunjeni uslovi za naknadu štete neophodno je da je nastala šteta i da postoji štetna radnja kao i da postoji uzročno posledična veza između štetne radnje i štete.

Nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da tužilac nije dokazao da postoji nezakonit i nepravilan rad organa tužene sa jedne strane niti da postoji uzročno-posledična veza između takvih radnji i organa tužene i štete koju on eventualno trpi, a teret dokazivanja ovih činjenica bio je na tužiocu.

Nisu osnovani ni navodi revizije tužioca kojim se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti na osnovu člana 407. stav 2. Zakon o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.