U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužilje A.A. iz M., čiji je punomoćnik J.K., advokat iz B., protiv tužene U.C.B.S. AD iz B., koga zastupaju M.A., J.A. i Z.D., advokati iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 67/12 od 16.01.2014. godine, u sednici održanoj 23.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 67/12 od 16.01.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 504/07 od 25.11.2008. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda od 16.11.2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi, kao nezakonito, rešenje o otkazu radnog odnosa br. 273 od 13.06.2007. godine i da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad, a tužilja je obavezana da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 49.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 67/12 od 16.01.2014. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 504/07 od 25.11.2008. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda od 16.11.2009. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno preko punomoćnika izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 7, 8, 221, 223 i 375. Zakona o parničnom postupku, na koje se revizijom ukazuje, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do nepravilne primene ni jedne od navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku koje su bile ili mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude. Ukazivanjem na ove bitne povrede odredaba parničnog postupka, zapravo se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen revizijski razlog, u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloga koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tužene na radnom mestu trening menadžera po ugovoru o radu na neodređeno vreme od 17.09.2005. godine. U periodu od jula 2006. do maja 2007. godine, tužilja je sa tuženom zaključila više aneksa ugovora, a ankesom 2 ugovora iz januara 2006. godine postavljena je na mesto zamenika direktora Odeljenja za ljudske resurse u banci. Generalni direktor tužene je doneo odluku dana 06.07.2006. godine kojom se odobravaju sredstva za stručno usavršavanje tužilje na univerzitetu u inostranstvu. Ugovor o radu, zaključen 17.09.2005. godine, sadrži klauzulu o zabrani konkurencije. Tužena je dana 05.06.2007. godine upozorila tužilju da je povredila klauzulu o zabrani konkurencije i da je svojom krivicom učinila više povreda radnih obaveza: neovlašćeno korišćenje intelektualne svojine banke; obavljanje konsultantske usluge u vidu obavljanja zvaničnog istraživanja o kvalitetu pružanja usluga M.S., i u okviru tog projekta posećivala ekspoziture, članice konkurentske bankarske grupacije u gradovima u Srbiji; obavljanje poslova za konsultantsku firmu koja je angažovana od strane konkurentskih banaka i drugih povezanih lica u toku radnog vremena, i zbog toga što je imala nameru da HR alatke koje pripadaju banci kao što je Program za razvoj rukovodećeg kadra (EDP) i Sistem za rukovođenje postavljenih ciljeva (MBO) dostavi firmi koja je pružala usluge konkurentskim bankama i koja je bila angažovana od drugih povezanih lica. Akt o upozorenju je zasnovan na sadržini elektronske prepiske koju je tužilja vodila sa vlasnikom Kompanije A. M.C. Tužilja se izjasnila na navode iz upozorenja 11.06.2007. godine, a spornim rešenjem tuženog od 13.06.2007. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 2. Zakona o radu zbog toga što je svojom krivicom učinila težu povredu radne obaveze iz člana 19. ugovora o radu, koji sadrži klauzulu o zabrani konkurencije, i zbog drugih povrede radnih obaveza koje su sadržane u upozorenju. Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja dana 02.02, 17.04 i 08.05.2007. godine poslala elektronske poruke vlasnici Kompapanije A. M.C., u kojima je preporučila sebe za davanje saveta iz oblasti upravljanja ljudskim resursima, da je takve savete i uputstva (postavljanje ciljeva i zadataka u radu) pružala konsultantskoj kompaniji, prenoseći joj iskustva stečena radom u banci, i da je saopštavala informacije o poslovanju banke i o radu šefova ekspozitura. Tužilja je po ugovoru o delu dvaput bila angažovana od Kompanije A.M.C. za obaljanje delatnosti iz oblasti upravljanja ljudskim resursima. Delatnost kompanije je trening, obuka zaposlenih davanjem primera iz prakse i organizacija interaktivnih seminara za zaposlene. Klijenti te kompanije su, između ostalih, K.b. i S- l. koji je deo E.B.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor i zahtev za vraćanje na rad.

Prema odredbi člana 161. stav 1. Zakona o radu, ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao u i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca (zabrana konkurencije). Zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna znanja, širok krug poslovnih partnera ili dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni (stav. 2.). Opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuje se teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi (stav. 3.). Ugovor o radu, zaključen 17.09.2005. godine, sadrži klauzulu zabrane konkurencije u članu 19, a prema ovoj odredbi zaposleni ne može da obavlja poslove ili da pruža usluge na teritoriji Državne zajednice Srbija i Crna Gora, u svoju korist ili za svoj račun, ili u korist ili za račun trećih lica, ako takvo poslovanje predstavlja deo poslovanja poslodavca, ili šteti interesima poslodavca. Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Pravilnikom o radu banke utvrđuje se da zloupotreba službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja predstavlja „ozbiljnu povredu radne obaveze“ zbog koje poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu (član 35. Pravilnika).

Ugovor o radu koji su parnične stranke zaključile, u članu 19, sadrži pravilo o zabrani konkurencije, što je u skladu sa članom 161. Zakona o radu. Tužilja je obavljala poslove iz oblasti upravljanje ljudskim resursima, što predstavlja deo poslovanja tužene, a u korist firme, čija je delatnost pružanje konsultatskih usluga drugim bankama konkurentima tužene koje posluju na teritoriji Republike Srbije. Pri tome, koristila je znanje i iskustvo koja je stekla radom i stručnim usavršavanjem u toku rada kod tužene. Na taj način je povredila klauzulu o zabrani konkurencije i učinila je težu povredu radne obaveze - zloupotreba službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja. Istovremeno, tužilja je znala da izvršenjem ovih radnju čini težu povredu radnih obaveza. Prema iloženim razlozima, rešenje o prestanku radnog odnosa je zakonito u smislu opravdanog razloga za otkaz, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu.

Tužilja u žalbi, a sada i u reviziji ukazuje da je povređena odredba člana 180. Zakona o radu, time što ni u upozorenju, niti u rešenju o otkazu ugovora o radu nisu navedeni vreme, mesto i način izvršenja povrede radne obaveze koje su bile osnov za davanje otkaza. Prema članu 180. stav 2. Zakona o radu, u upozorenju o otkazu ugovora o radu, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Tužena je donela rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, a ni u rešenju ni u upozorenju nije određeno u kom je peridu tužilja izvršila radnju povrede radne obaveze. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, takvim postupanjem tužena nije povredila član 180. st. 1. i 2. Zakona o radu. Naime, svrha upozorenja je da se zaposlenom omogući pravo na odbranu. Tužilja se izjasnila na navode iz upozorenja, čime joj je omogućeno pravo na odbranu. Upozorenje o otkaznom razlogu i osporeno rešenje su iste sadržine u pogledu povreda radnih obaveza zbog kojih je tužilji prestao radni odnos. Akt upozorenja upućuje ne sadržinu elektronske prepiske između tužilje i predstavnika firme koja je pružala usluge drugim bankama, konkurentima tužene, a iz koje se utvrđuje da su uslovi za otkaz ugovora o radu ispunjeni u ovom slučaju.

Iz navedenih razloga, rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto u skladu sa članom 180. Zakona o radu, pa navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Tužilji je zakonito prestao radni odnos, pa tužena nije dužna da tužilju, po njenom zahtevu, vrati na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Milomira Nikolića,s.r.