Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca koniretno se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda koje bi uticale na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Prema utvrđenim činjenicama na kojima je zasnovana pobijana presuda dana 30.05.2006. godine u Inđiji zaključen je ugovor o nenamenskom dugoročnom gotovinskom kreditu uz primenu valutne klauzule između tužioca kao davaoca kredita i tuženog kao korisnika kredita u dinarskoj protivvrednosti od 15.000 evra što je na dan puštanja kredita iznosilo 1.312.050,00 dinar sa rokom otplate od 84 meseca. Takođe je utvrđeno da je istoga dana izdata menica na iznos od 1.192.744,61 dinar sa rokom dospeća 17.03.2009. godine. Kao trasant na menici označen je LJ.R., a menicu je kao trasat potpisao tuženi. Na ovaj način su radnici preduzeća T.g. DOO iz I. korporativnog klijenta tužioca uzimali kredite od tužioca te im je isplata vršena na njihov tekući račun otvoren kod tužioca ili gotovinski u prostorijama tužioca ali je novac odmah predavan R.G. radniku na sekretarskim poslovima u T.g. DOO I. koja je faktički obavljala sve poslove vezane za kredite.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je primenom članova 17, 55. stav 1, 256, 262, 307. i 1065. ZOO, te članova 9. stav 1. i 16. stav 1, 27. stav 1. i 107. Zakona o menici usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga po menici u iznosu od 1.192.744,61 dinar sa pripadajućom kamatom i troškovima.

Drugostepeni sud primenom članova 51. stav 2, 52, 256. stav 2. i 1065. ZOO preinačuje prvostepenu presudu i ukida rešenje o izvršenju kojim je ustanovljena obaveza tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos meničnog duga sa pripadajućom kamatom i troškovima jer zaključuje da u konkretnom slučaju ugovor o kreditu ima nedopuštenu kauzu budući da korisnik odobrenog kredita nije tuženi već je odgovorno lice tužioca odobrilo kredit radnicima T.g. DOO iz I. pa i tuženom radi omogućavanja članovima kriminalne grupe sticanja protivpravne imovinske koristi zbog čega je odgovorno lice tužioca pravnosnažno osuđeno u krivičnom postupku. Kod takvih činjenica pravilno drugostepeni sud primenom člana 256. stav 2. ZOO odstupa od načela strogosti i apstraknosti menične obaveze jer ništavost osnovnog pravnog posla u vezi sa kojim je izdata hartija od vrednosti u konkretnom slučaju menica ima za posledicu nemogućnost naplate meničnog iznosa od tuženog zbog čega je pravilnim odlučivanjem drugostepenog suda odbijen zahtev tužioca za naplatu meničnog iznosa sa kamatom i troškovima.

Neosnovano revident osporava zaključak drugostepenog suda o nepostojanju kauze ističući da pobude za zaključenje ugovora nisu razlog ništavosti samog ugovora ukazujući da je tužilac kao davalac kredita odobrena sredstva uplatio tuženom koji odgovara za obaveze po zaključenom ugovoru o kreditu bez obzira ko je krajnji korisnik kreditnih sredstava. U konkretnom slučaju po pravilnom zaključku drugostepenog suda kauza ugovora o kreditu za korisnika kredita sastoji se u sticanju određenog novčanog iznosa a na strani banke u ostvarivanju novčane dobiti vraćanjem iznosa kredita i ugovorene kamate. Ta kauza kod ugovora o kreditu zaključenog između parničnih stranaka je fiktivna, odnosno istom je prikrivena nedopuštena kauza obezbeđivanja novčanih sredstava i sticanje protivppravne imovinske koristi članovima kriminalne grupe, a od strane odgovornog lica tužioca. Ugovor zaključen sa nedopuštenom kauzom je ništav saglasno članu 52. u vezi sa članom 51. stav 2. ZOO a na ništavost se u smislu člana 109. istog zakona može pozivati svako zainteresovano lice što je tuženi u konkretnom slučaju istakao putem odbrambenog prigovora, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti.

Na osnovu izloženog, te kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena kao ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu odlučivši kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.