U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca B.P. iz V., Ulica …, čiji je punomoćnik M.V., advokat iz V., Ulica …, protiv tužene A.V. u V., Ulica …, radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1895/14 od 23.10.2014. godine, u sednici održanoj 25.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1895/14 od 23.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 60/13 od 17.04.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tužene broj 2273/1 od 15.11.2012. godine, kojim je utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene sa danom 12.11.2012. godine, te da se utvrdi da je tužilac radnik tužene na neodređeno vreme počev od 12.11.2012. godine i da se naloži tuženoj da ga vrati na radno mesto radnika na održavanju ili saglasno stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1895/14 od 23.10.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom u periodu od 22.12.2006. godine do 27.09.2011. godine zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, za radno mesto radnika na održavanju. Potom je 14.11.2011. godine tužilac zaključio sa tuženom ugovor o radu na određeno vreme broj 1396, za isto radno mesto i na istim radnim zadacima i to počev od 15.11.2011. godine do 15.12.2011. godine. U narednom periodu od 16.12.2011. do 27.08.2012. godine, tužilac je ponovo sa tuženom zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, pa je 27.08.2012. godine zaključio ugovor o radu na određeno vreme broj 1708 i to počev od 28.08.2012. godine do 12.11.2012. godine. Rešenjem tužene broj 2273/1 od 15.11.2012. godine, tužiocu je prestao radni odnos sa 12.11.2012. godine, kada je istekao rok iz ugovora o radu broj 1708 od 27.08.2012. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da nije bilo mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, jer je postojao prekid u radu tužioca kod tužene u periodu od 27.09.2011. godine do 15.11.2011. godine, odnosno da je prekid trajao više od 30 radnih dana, nakon čega je tužilac sa tuženom zaključio nove ugovore o radu na određeno vreme, ali da je tužiocu po isteku roka od 12 meseci pobijanim rešenjem otkazan ugovor o radu i prestao radni odnos sa danom 12.11.2012. godine, a tužilac nakon toga nije radio najmanje pet radnih dana kod tužene. Stoga su nižestepeni sudovi zaključili da nije došlo do prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme i odlučili kao u izreci.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, dok je stavom 4. istog člana, propisano da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Saglasno navedenom, uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme su da su poslodavac i zaposleni imali zaključen ugovor o radu na određeno vreme i da je ukupno trajanje duže od 12 meseci na istovrsnim poslovima, ili da zaposleni radi duže od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Ispitujući zakonitost spornog rešenja tužene od 15.11.2012. godine, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je bilo prekida u radu tužioca kod tužene i to u periodu od 27.09.2011. godine do 15.11.2011. godine, odnosno da je prekid trajao više od 30 radnih dana, nakon čega je tužilac sa tuženom zaključio nove ugovore o radu na određeno vreme, ali koji ukupno nisu trajali duže od 12 meseci, te da po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos tužilac nije radio kod tužene najmanje pet radnih dana. Stoga, kako tužilac nije dokazao da je u periodu prekida faktički obavljao rad kod tužene, niti da je radni odnos trajao duže od 12 meseci, a po isteku roka iz poslednjeg ugovora o radu od 27.08.2012. godine tužilac nije više radio kod tužene, nisu se stekli uslovi iz citirane odredbe člana 37. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.