Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici po tužbi tužioca V.V. iz N.S., koga zastupa punomoćnik Z. P., advokat iz N.S., protiv tuženog P.p. d.o.o. iz N.S., koga zastupa punomoćnik D.S., advokat iz N.s., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 1379/15 od 13.07.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 11.02.2016.godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 1379/15 od 13.07.2015.godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 br. 392/13 od 22.04.2015.godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 392/2013 od 22.04.2015.godine, odbijen je zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da mu na ime nematerijalne štete isplati po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 3.500.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 1.500.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenog straha iznos od 1.500.000,00 dinara i po osnovu duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 2.000.000,00 dinara, kao i troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 187.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je pobijanom presudom Gž1 br. 1379/15 od 13.07.2015.godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Obzirom da je tužba u predmetnom sporu podneta 05.03.2013.godine, da je pobijana drugostepena presuda doneta 13.07.2015.godine, u konkretnom slučaju primenjuju se odredbe sada važećeg Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 72/11 … 55/14) kojim je propisan revizijski cenzus na iznos od preko 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe. Kako je vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija 8.500.000,00 dinara, što je iznad propisanog revizijskog cenzusa revizija tužioca je dozvoljena pa odredbi člana 403. stav 3. ZPP, te Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao uslove za odlučivanje o reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda iz člana 407. ZPP. Međutim, nižestepene presude su donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno što je razlog za ukidanje nižestepenih presuda.

Prema do sada utvrđenim činjenicama tužilac je bio radnik tuženog na presi za čiji rad je bio obučen od rukovaoca presom, koji je na dan povređivanja tužioca 27.10.2010.godine bio odsutan sa posla, zbog čega je direktor tuženog naložio da se toga dana presa ne uključuje. Pre povređivanja tužilac je radio na presi 6 meseci, a kritičnom prilikom je viljuškarom ubacivao papir u presu i na sebi imao zaštitno odelo i cipele. Kako se papir u presi zaglavio, tužilac je skočio sa viljuškara popeo se na mašinu i pokušao da nogom odglavi papir, ali se okliznuo i zaglavio, te mu je mašina odsekla obe potkolenice. Tužilac je znao da pre odglavljivanja treba da isključi mašinu, jer je taj način odglavljivanja mašine primenjivao i rukovalac mašinom, ali je presa uvek bila isključena. Mašina je imala sve delove, nije bila u kvaru, ali se na istoj papir često zaglavljivao.

Kod ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključujući da je na dan povređivanja tužilac protivno naredbi direktora tuženog samoinicijativno bez poštovanja pravila rada prilikom odglavljivanja prese na istoj intervenisao, a da prethodno nije isključio čime je učinio da je do povrede došlo isključivo njegovom krivicom.

Međutim, pogrešno su nižestepeni sudovi cenili odgovornost tuženog, kao vlasnika opasne stvari, jer mašina tuženog-presa očigledno predstavlja opasnu stvar, čija upotreba i osobine predstavljaju povećanu opasnost od štete za okolinu. Prema odredbi člana 173. ZOO šteta nastala u vezi sa opasnom stvari smatra se da potiče od te stvari, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Prema članu 177. stav 1. ZOO imalac opasne stvari oslobađa se odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ili izbeći ili otkloniti. Po stavu 2. istog člana imalac opasne stvari oslobađa se odgovornosti iako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Imalac opasne stvari se po stavu 3. istog člana delimično oslobađa odgovornosti ako je oštećeni delimično doprineo nastanku štete.

Sledom citiranih zakonskih odredbi, te obzirom da je nesporno da je tužilac pretrpeo štetu povređivanjem na presi, koja predstavlja opasnu stvar, sporno je da li je tuženi kao vlasnik opasne stvari preduzeo sve mere da do povređivanja tužioca ne dođe, odnosno da li je samo reč direktora da se presa toga dana ne uključuje bila dovoljna, imajući u vidu da je i toga dana tužilac radio na viljuškaru i ubacivao papir na presu, što je deo procesa rada i na samoj presi. Nije utvrđeno šta je bio konkretan radni zadatak tužioca na dan 27.10.2010.godine. Takođe nije cenjena okolnost da je do zaglavljivanja papira u presi dolazilo i ranije, te da bi se isti odglavio mašina je morala biti isključena, ali je sporno da li je to bio ispravan i bezbedan način odglavljivanja mašine, odnosno da li je tuženi mogao predvideti da će neko u nekom trenutku propustiti da isključi mašinu prilikom odglavljivanja zaglavljenog papira imajući u vidu obim posla na koji je ukazao direktor tuženog. Ovo naročito imajući u vidu da je način odglavljivanja prese bio poznat odgovornim licima tuženog, te je sporno da li je tuženi štetne posledice povređivanja na presi mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Sa tim u vezi nije utvrđeno da li je tuženi kao poslodavac obezbedio uslove iz člana 80. Zakona o radu, odnosno da li je obezbedio adekvatne bezbednosne uslove po život i zdravlje zaposlenih u skladu sa zakonom.

Nije sporno da je zaposleni dužan da poštuje propise o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu ali je u konkretnom slučaju sporno da li je tužilac u potpunosti bio obučen za rad na presi i upozoren na sve opasnosti nestručnog rukovanja presom.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi sve činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem, te će doneti novu odluku ceneći da li je u konkretnom slučaju šteta za tužioca nastala isključivo njegovom radnjom, koju tuženi nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, ili se radi o delimičnom doprinosu tužioca nastanku štete.

Na osnovu izloženog i člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci revizijskog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.