Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 285/15 od 01.07.2015. godine, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji zakon se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koji nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stava 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Pravilno su sudovi primenili materijalno pravo iz člana 67. i 77., u vezi člana 6. i 266. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05), kada su samostalno vršenje roditeljskog prava poverili tužilji, kao majci, nakon adekvatne ocene nalaza i mišljenja Komisije veštaka KCS, Klinike za psihijatriju i nadležnog organa starateljstva, na osnovu kojih su zaključili da je u ovom momentu najbolji interes maloletnog deteta da bude povereno majci, koja je i do sada bila prisutniji roditelj i u toku postupka se pokazala kao odgovorniji i pažljiviji roditelj, prepoznaje razvojne potrebe deteta i nastoji da ih zadovolji na adekvatan način i koja detetu pruža neophodnu stabilnost i sigurnost, koje je zbog toga potpuno adaptirano na uslove života u kojima živi i u kojima pravilno i zdravo odrasta, a sve uz pravilnu ocenu i činjenice o postojanju diskontinuiteta u viđanju deteta sa ocem.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka nižestepenih sudova u pogledu samostalnog vršenja roditeljskog prava nad maloletnim detetom, imajući u vidu i činjenicu da prema izveštaju komisije Instituta za sudsku medicinu od 19.05.2014. godine, kao i iskazu samog tuženog pred ovom komisijom, kod njega postoji sklonost ka zloupotrebi psihoaktivnih supstanci (iako ne postoji zavisnost od psihoaktivnih supstanci), što može da kompromituje njegovu sposobnost za adekvatno roditeljstvo, pa je poveravanjem deteta majci na samostalno vršenje roditeljskog prava izbegnuta i najmanja sumnja da najbolji interes deteta može biti ugrožen.

S obzirom da je odlučeno da se vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom poveri majci, uz pravilnu primenu odredbe člana 272. stav 2. istog Zakona, sudovi su, suprotno navodima revizije, osnovano uredili način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem – ovde tuženim, u kontrolisanim uslovima, u prostorijama nadležnog Centra za socijalni rad, u prisustvu radnika organa starateljstva a bez prisustva majke, koji je određen u skladu sa mišljenjem i predlogom Komisije veštaka i izveštajem Centra za socijalni rad, Odeljenje N.B., uz uvažavanje potrebe deteta da održava kontakt sa ocem, ali koji omogućava postepeno prilagođavanje deteta, imajući u vidu da su kontakti deteta sa ocem bili segmentarni i retki. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na ovaj način zadovoljen najbolji interes maloletnog deteta, jer organ starateljstva u čijem prisustvu će se odvijati viđanje deteta sa ocem, detetu daje dovoljno stabilnosti i sigurnosti, a u slučaju zadovoljavajućeg razvoja odnosa među njima i pravilnog roditeljskog stava tuženog prema maloletnom detetu, ovaj model viđenja se može i proširiti.

Pobijanom odlukom, ispravno su ocenjene i sve relevantne okolnosti predviđene članom 160. Porodičnog zakona, koje su od uticaja na odluku o visini izdržavanja maloletnog deteta, uz adekvatnu ocenu potreba deteta koje su utvrđene u visini od 63.250,00 dinara mesečno, u koji iznos su uračunati i troškovi letovanja i zimovanja, svedeni na mesečni nivo. Tuženi nije pružio sudu nikakav dokaz u pogledu visine svojih prihoda, pa sud nije mogao utvrditi ovu činjenicu u skladu sa odredbom člana 160. stav 3. Zakona, ali osnovano polazeći od potrebe zadovoljenja interesa deteta u pogledu izdržavanja, pravilno je obaveza tuženog utvrđena u mesečnom iznosu od 300 američkih dolara, kod činjenice da tuženi u toku postupka nije sporio da u Sjedinjenim Američkim Državama, gde boravi, prima mesečnu naknadu za nezaposlene u visini od 1.800 dolara, kao i na osnovu činjenice da je rešenjem prvostepenog suda od 11.04.2012. godine bio obavezan da na ime izdržavanja maloletnog deteta plaća navedeni iznos - od 300 američkih dolara mesečno, na koje rešenje nije izjavio žalbu.

Imajući u vidu napred izneto, odnosno da su sudovi utvrdili da je najbolji interes maloletnog deteta da se samostalno vršenje roditeljskog prava poveri tužilji, kao majci, to pravilno nalaze da ne postoji osnov da se usvoji zahtev tuženog da se njemu poveri samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom, a što čini neosnovanim i zahtev za obavezivanje tužilje da doprinosi izdržavanju deteta i uređenje načina viđanja deteta sa majkom, pa je, suprotno navodima revizije, pravilno pobijanom odlukom protivtužbeni zahtev odbijen u ovom delu.

Tuženi u toku postupka nije doveo u sumnju podobnost tužilje kao roditelja, niti je na bilo koji način dokazao da ona zloupotrebljava ili grubo zanemaruje dužnosti koje čine sadržinu roditeljskog prava, pa je pravilno odbijen i protivtužbeni zahtev da se tužilja potpuno liši roditeljskog prava, uz zaključak sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 81. Porodičnog zakona.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, a kojima se ne dovodi u sumnju najbolji interes maloletnog deteta, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

Primenom člana 405. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi, za koje je drugostepeni sud dao jasne i potpune razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud, pa se obrazlaganjem ne bi postiglo novo niti ujednačenije tumačenje prava.

Na osnovu člana 405. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.