Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ranije važećeg ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04...), koji se primenjuje na osnovu člana 506. sada važećeg ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Rešenjem tužene (Uprava za odbranu Republike Srbije) od 16.03.2006. godine tužiocu (zaposlenom na radnom mestu radnika Ministarstva odbrane) u Odseku za odbranu u D. prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti kao višku zaposlenog zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena sa 10.05.2006. godine; radniku se utvrđuje otkazni rok od 16.03.2006. do 10.05.2006. godine u kom periodu će koristiti godišnji odmor; računovodstveni centar će radniku isplatiti jednokratnu otpremninu u visini 12 bruto plata koje je ostvario za prethodni mesec u ukupnom iznosu od 304.468,32 dinara najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa; radnik ima pravo da se u roku od 30 dana prijavi Nacionalnoj socijalnoj službi. U obrazloženju rešenja je navedeno da je 03.02.2006. godine usvojen Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta koji se odnosi na upravu na odbranu i njime su „utvrđeni uslovi za raspoređivanje na sistematizovana radna mesta“ (obrazloženje ne sadrži konkretizaciju uslova za raspoređivanje). U toku postupka je dalje utvrđeno da je tužilac u toku 1999. godine (povlačenje oružanih snaga sa KIM-a) sa ranijeg radnog mesta u Odseku za odbranu u D. bez rešenja o raspoređivanju faktički premešten u Odsek za odbranu Opštine M., te da je na tim poslovima radio sve do odluke o prestanku radnog odnosa. Privremenim Pravilnikom od 25.04.2005. godine ukinut je Centar za odbranu u P.. Iz uvoda rešenja o prestanku radnog odnosa proizilazi da je razlog za prestanak radnog odnosa, primena Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i Saveznim organima uprave („Službeni list SFRJ“ br.23/78...) i pravila iz Zakona o radu (čl.158. i čl.160.). Tužiocu je ponuđeno da se sa porodicom preseli (vrati) na KIM i da u nekoj od teritorija – opština na Kosovu zasnuje radni odnos, što je on odbio.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud smatra da je rešenje o prestanku nezakonito jer tužena nije donela odluku o raspoređivanju tužioca posle ukidanja organa po ranijem Saveznom zakonu, a nije rešila njegov radno-pravni status ni po Zakonu o radnim odnosima u državnim organima.

Suprotno, drugostepeni sud smatra da je donošenje rešenja o raspoređivanju bez značaja zato što je tužilac faktički radio u Centru za odbranu u M., i da je pravilno primenjen član 393. stav 1. Zakona o osnovama sistema državne uprave...u pogledu rešavanja radno-pravnog statusa tužioca. Po stanovištu drugostepenog suda na strani tužioca postoji propust što nije regulisan njegov radno-pravni status jer je odbio ponudu da se vrati na KIM.

Stanovište o zakonitosti prestanka radnog odnosa koje je utvrdio drugostepeni sud po održanoj glavnoj raspravi nije pravilno.

Naime, uslov za prestanak radnog odnosa po ranijem citiranom zakonu (čl. 393. stav 1, 394. i 398.) je donošenje rešenja o radno-pravnom statusu (raspoređeni ili neraspoređeni).

U konkretnom slučaju radni status tužioca posle povlačenja sa KIM-a nije uređen u skladu sa zakonom, jer nikakvo rešenje nije doneto. Prilikom prestanka radnog odnosa nije primenjen ni Zakon o radnim odnosima u državnim organima koji je u vreme donošenja tog rešenja bio na snazi jer takođe nije doneto rešenje o neraspoređivanju. Neraspoređeni radnici po članu 66. tog Zakona imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim je radom prestala potreba.

U uslovima ugroženosti života zbog opšte poznatih događaja na KIM-u posle 1999. godine odbijanje ponude za vraćanje u isto ili drugo mesto zbog specifičnosti posla koji je tužilac obavljao ne može se smatrati neopravdanim da bi za posledicu imalo prestanak radnog odnosa.

Na osnovu člana 405. ZPP odlučeno je kao izreci u stavu prvom.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu čl.149. i 150. ranije važećeg ZPP.

Tužilac je uspeo u sporu pa su mu priznati sledeći troškovi i to: 16.500,00 dinara na ime sastava tužbe, 198.000,00 dinara na ime zastupanja na 11 održanih ročišta, 39.000,00 dinara na ime četiri neodržana ročišta, 18.000,00 dinara na ime zastupanja od strane advokata pred drugostepenim sudom, 33.000,00 dinara na ime sastava revizije, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi i 720,00 dinara na ime plaćenih sudskih taksi (ukupno 325.220,00 dinara).

Na osnovu člana 161. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci presude u stavu drugom.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.