U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog počev od 2005. godine i bila je raspoređena na radno mesto odgovorne patronažne sestre sa Višom medicinskom školom – sanitarnog smera i koeficijentom VI stepena stručne spreme. U periodu od oktobra 2007. godine do jula 2009. godine nalazila se na trudničkom i porodiljskom odsustvu, a 02.11.2009. godine data joj je ponuda za zaključenje aneksa ugovora broj 4 koji je i zaključen 19.11.2009. godine. Poništaj ovog aneksa tužilja je tražila u ovom sudskom postupku, ali je isti pravnosnažno odbijen. U junu 2007. godine S.S. izabrana je za vd. direktora tuženog Doma zdravlja u S., ali odmah po njenom dolasku došlo je do nesuglasica i netrpeljivosti između tužilje i S.S. i to nakon odbijanja tužilje da prihvati mesto glavne sestre u Domu zdravlja i nakon ukazivanja od strane tužilje, kao člana nadzornog odbora tuženog, da se službeni automobil v.d. direktora koristi protivno nameni s obzirom na pređenu kilometražu, a naročito nakon što je tužilja prijavila Sekretarijatu za zdravstvo da direktorka treba da vrati otpremninu koju je uzela 2005. godine, na koji način je stvorena situacija sukoba tužilje i direktorke tuženog, čemu u prilog je išla i činjenica što je tužilji smanjen koeficijent za obračun zarade i što je tužilja izgubila spor u parnici za naknadu materijalne štete po osnovu manje isplaćene zarade u spornom periodu. Sudovi su utvrdili i da je tužilja, od dolaska nove direktorke do odlaska na trudničko bolovanje (u oktobru 2007. godine), kao odgovorna sestra, bila samo na jednoj zdravstvenoj akciji i to u junu iste godine, a do odlaska na bolovanje ih je bilo još dve – tri, ali na njih nije išla, a utvrđeno je i da je direktorka tuženog telefonom pozvala doktorku Z.V. i predočila joj da ukoliko bude sarađivala sa tužiljom da će imati probleme, a da će tužilja, bez obzira što je u drugom stanju, dobiti otkaz.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da napred opisano ponašanje predstavlja diskriminatorsko ponašanje direktorke tuženog prema tužilji, dok je drugostepeni sud (koji je na osnovu ovlašćenja iz člana 369. stav 3. ZPP, otvorio glavnu raspravu i dopunio dokazni postupak) zaključio da tužilja jeste diskriminisana od strane direktorke tuženog, ali da se akt diskriminacije sastoji samo u činjenici da je direktorka tuženog pozvala doktorku Z.V. i predočila joj da će imati probleme ukoliko bude sarađivala sa tužiljom, a da će tužilja, bez obzira na činjenicu što je u drugom stanju dobiti otkaz, kao i na osnovu činjenice što su svedoci M.P. i V.P. u svom iskazu navele da se tužilja žali na direktorku da nad njom vrši diskriminaciju, iako ovim svedocima nisu bili poznati bliži detalji o načinu vršenja diskriminacije. Drugostepeni sud nalazi da kada direktor tuženog poziva druge zaposlene da ne komuniciraju sa određenim zaposlenim licem (ovde tužiljom), i ostvari se odsustvo komunikacije u formi izbegavanja razgovora sa tužiljom, tada to predstavlja bezrazložno i neopravdano pravljenje razlike. Pri tom drugostepeni sud nalazi da je tužilja na ovaj način dovedena u nejednak i neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene žene kod istog poslodavca u istoj situaciji (u vreme trudnoće) čime je povređeno i načelo jednakosti iz člana 45. stav 2. Zakona oa zabrani diskriminacije, pri čemu tuženi nije dokazao suprotno, a teret dokazivanja je bio na njemu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, sudovi se pravilno pozivaju i citiraju odredbe člana 18. do 20. Zakona o radu, kao i na odredbu člana 27. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), kojima je utvrđena zabrana diskriminacije zaposlenih i to kako neposredno tako i posredna diskriminacija, s obzirom na njihova lična svojstva.

Prema navedenim zakonskim odredbama, koje citiraju nižestepeni sudovi, kao i prema odredbi člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija u oblasti rada predstavlja narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili narušavanje uživanja pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti, a koje je navedenom odredbom zabranjeno. Osnovnu karakteristiku diskriminacije predstavlja neopravdano pravljenje razlike, pa pravilna primena navedenih zakonskih odredba prilikom određivanja postojanja diskriminacije, podrazumeva utvrđenje, postojanja ponašanja kojim se narušava davanje jednakih mogućnosti i jednakih uslova za uživanje svih prava iz oblasti rada, zbog kojih se zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene, a sve s obzirom na određena lična svojstva.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanom odlukom nije utvrđeno da li je i na koji način tužilja stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene kod tuženog. Samo činjenica da je direktorka tuženog upozorila jednog od lekara da će trpeti posledice ukoliko i dalje bude komunicirala sa tužiljom, a da će tužilja, bez obzira što se nalazi na porodiljkom odsustvu, dobiti otkaz, za sada se ne može prihvatiti kao diskriminatorsko ponašanje direktorke tuženog prema tužilji.

Naime, prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja nije dobila oktaz, a iz utvrđenog činjeničnog stanja se ne može zaključiti da li je doktorka Z.V., kojoj je upućeno ovo upozorenje, poslušala navedeni savet i prestala da komunicira ili smanjila komunikaciju sa tužiljom, te ukoliko nije postupila po upozorenju direktorke - da li je trpela bilo kakvu vrstu posledice. Nije utvrđeno ni da li je direktorka tuženog zaista pozivala i druge zaposlene da ne komuniciraju sa tužiljom, odnosno da li je tužilja na ovaj način dovedena u neprijatnu situaciju, odsustvom razgovora sa kolegama.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ne može prihvatiti ni zaključak drugostepenog suda da su i svedoci M.P. i V.P., potvrdili da je nad tužiljom vršena diskriminacija, s obzirom da su ovi svedoci samo naveli da im se tužilja žalila da se takvo ponašanje nad njom sprovodi, ali same nisu potvrdile ni jedan akt koji bi ukazao na ovakav odnos prema tužilji, jer o tome nisu imala neposredna saznanja, niti su imala saznanja o načinu na koji se eventualno nad tužiljom vrši diskriminacija (kako se to navodi u drugostepenoj odluci).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se za sada ne može prihvatiti ni zaključak drugostepenog suda da je prema tužilji povređeno načelo jednakosti iz člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, s obzirom da se iz utvrđenog činjeničnog stanja, niti iz obrazloženja drugostepene presude, može zaključiti na koji način je tužilja dovedena u nejednak i neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene žene kod tuženog koje su u istoj situaciji, odnosno u vreme trudnoće.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalno pravo ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 407. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će dopuniti dokazni postupak, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.