Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, i ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 374. stav 1. istog Zakona, na koje se revizijom neosnovano ukazuje. Osim toga, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revidenti takođe ukazuju, prema odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku nisu razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac D.J. i tužena S.p.c.o. S. su dana 27.05.2003. godine zaključili ugovor o međusobnim pravima i obavezama. Ugovorne strane su se sporazumele da će tužilac za tuženu obavljati poslove iskopavanja i zatrpavanja rake, kao i ostale poslove prilikom sahrana na Pravoslavnom groblju u S., a u skladu sa usvojenim cenovnikom tužene, da će održavati red i čistoću groblja, obavljati sitnije popravke na objektima na groblju i o uočenim nedostacima obaveštavati predstavnike tužene, da će voditi računa o disciplini poverilaca groblja, proveravati potvrde o dozvolama za podizanje novih i popravku starih spomenika, te da će obavljati ostale poslove po nalogu sveštenika, predsednika i podpredsednika tužene. Tužena se za uzvrat obavezala da će tužiocu i članovima njegove porodice obezbediti kuću za stanovanje na groblju, bez plaćanja novčane naknade, osim obaveze plaćanja režijskih troškova, da će mu obezbediti alat za rad, kao i da će mu staviti na besplatno raspolaganje oranicu površine 3ha u zoni groblja, uz pravo da oranicu daje u zakup ili podzakup drugim licima. Tokom postupka nije bilo sporno da je tužilac izvršavao poslove predviđene ugovorom i održavao groblje, kao i da je u kući koju mu je tužena stavila na raspolaganje živeo sa članovima svoje porodice. U obavljanju poslova održavanja reda i čistoće na groblju učestvovala je i njegova supruga, ovde tužilja M.J.. M.J. je tokom 2004. godine, uz saglasnost S.p.c.o. S. uputila zahtev Izvršnom odboru Skupštine opštine S. za izdavanje odobrenja za obavljanje poslova održavanja zelenih površina na Pravoslavnom groblju u S., a na osnovu izdate saglasnosti nadležnog organa Opštinske uprave Opštine S. tužilja M.J. je 26.07.2004. godine kao osnivač registrovala SZR K. za obavljanje kamenorezačkih, pogrebnih i pratećih usluga. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je i da su tužioci sa predstavnicima tužene crkvene opštine razgovarali o plaćanju novčane naknade tužilji za obavljanje poslova održavanja groblja, te da su predstavnici tužene predočili tužiocima da, nakon što tuženoj bude vraćena nacionalizovana imovina, nameravaju da im kao nagradu za trud isplate određena novčana sredstva. Kako bi tužilji M.J. omogućila da dobije kredit u banci, tužena je 29.08.2005. godine tužilji izdala potvrdu iz koje proizilazi da je tužilja M.J. zaposlena kod tužene na neodređeno vreme počev od 2002. godine, na radnom mestu održavanja groblja, da je na dan izdavanja potvrde ostvarila ukupan radni staž od 3 godine i da je njena prosečna zarada u prethodna tri meseca iznosila 75.240,00 bruto, odnosno 71.150,00 dinara neto. Potvrda je izdata iako tužilja nije bila u radnom odnosu kod tužene, niti je od tužene primala naknadu u novcu.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su tužioci bez zaključenog ugovora o radu faktički obavljali poslove održavanja groblja za tuženu i da je tužena stoga u obavezi da tužiocima plati naknadu za rad, odnosno da im naknadi vrednost koristi koju je ostvarila radom tužilaca.

Drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima preinačio prvostepenu presudu i pravilno odlučio odbijanjem tužbenog zahteva kao neosnovanog.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine nekog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da nadoknadi vrednost postignute koristi.

Drugostepeni sud pravilno zaključuje da pravni osnov za rad koji je tužilac D.J. obavljao u vidu usluga čišćenja i održavanja groblja predstavlja ugovor koji je tužilac zaključio 27.05.2003. godine sa tuženom, a kojim je regulisana obaveza tužioca da obavlja poslove održavanja groblja, kao i obaveza tužene da mu kao naknadu za obavljeni posao ustupi stambeni prostor (koji je bez obaveze plaćanja zakupnine ili drugog vida naknade tuženoj koristio sa članovima porodice), kao i pravo da koristi 3 ha oranice uz groblje, uz mogućnost da ovo zemljište daje u zakup, odnosno podzakup. Za primenu pravila o vraćanju stečenog bez osnova, u smislu člana 210. ZOO, nužan uslov je odsustvo pravnog osnova, a u ovom slučaju pravni okvir za regulisanje međusobnih prava i obaveza stranaka predstavlja upravo navedeni ugovor od 27.05.2003. godine. Stoga se revizijom neosnovano ukazuje da se radom tužilaca tužena neosnovano obogatila, jer je od obavljanja poslova održavanja groblja stekla određenu korist, a tužiocima zauzvrat nije isplaćena nikakva naknada. Međutim, za obavljanje ovih poslova, prema sadržini ugovora od 27.05.2003. godine, tužiocu nije ni sledovala naknada u novcu, već mu je za uzvrat ustupljen stambeni prostor koji je koristio sa članovima porodice, kao i pravo da koristi obradivo zemište u površini od 3ha, koje je u vlasništvu tužene. Osim toga, tužilja M.J. je delatnost održavanja zelenih površina na groblju i pružanja ostalih pogrebnih usluga (uključujući i kamenorezačke poslove) obavljala kao preduzetnik, u okviru Samostalne zanatske radnje K., koja nije ni u kakvom pravnom odnosu sa tuženom crkvenom opštinom, a za pružene usluge je dobijala naknadu od građana koji su te usluge koristili. Iako tokom postupka nije bilo sporno da su članovi crkvenog odbora raspravljali o plaćanju naknade tužilji za obavljene poslove, nije utvrđeno postojanje odluke donete na sednici odbora koja bi predstavljala osnov za isplatu tražene naknade, a načelna saglasnost članova crkvenog odbora tužene da se tužiocima isplati određena novčana naknada bila je uslovljena vraćanjem crkvene imovine, s tim što se do zaključenja glavne rasprave navedeni uslov nije ostvario. Potvrda o primanjima od 29.08.2005. godine, koju je tužena izdala tužilji radi dobijanja kredita u banci, takođe nije dokaz o postojanju faktičkog radnog odnosa tužilje kod tužene, jer je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da sadržina ove isprave nije istinita. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovan, a za svoju odluku je naveo jasne, potpune i pravilne razloge koje u svemu prihvata i revizijski sud.

U preostalom delu, navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. ZPP, u ovom postupku nije dozvoljeno.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu i primenom člana 414. stav 2. ZPP odlučio da revizijsku odluku detaljno ne obrazlaže, imajući u vidu da se obrazlaganjem ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava u pogledu pravnog instituta sticanja bez osnova.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.