U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer ona ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ovog zakona. Na druge povrede zbog kojih bi se mogla revizijom pobijati pravnosnažna presuda u smislu člana 407. stav 1. tač.2, 3. i 5. ZPP, se određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je otac tužene rođene ... godine i dužnik je obaveze u pogledu njenog izdržavanja. Posle prestanka faktičke bračne i porodične zajednice tužilac je na osnovu sudskog poravnanja 06.11.2002. godine, obavezan da doprinosi izdržavanju tužene kao svog maloletnog deteta u mesečnom iznosu od 25% od bruto zarade. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pančevu P 1532/06 od 04.12.2006. godine, kojom je razveden brak tužioca i majke tužene, tužena je poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, dok je tužilac obavezan da za njeno izdržavanje plaća mesečno 30% od neto zarade. Tužena je u međuvremenu postala punoletna i završila je tehničku školu, smer modelar odeće. Od 2008. godine boluje od mentalne anoreksije. Lečena je u Institutu za mentalno zdravlje i u KBC „Dr Dragiša Mišović“ – Dedinje, u kojim ustanovama je bila hospitalizovana i tom prilikom su joj postavljene dijagnoze psihijatrijske bolesti i prepisana odgovarajuća terapija. Iz Specijalističkog izveštaja Doma zdravlja M. od 28.04.2015. godine, utvrđeno je da se tužena nalazi na kontinuiranoj psihijatrijskoj terapiji, da je tok njene bolesti hroničan sa mogućim recidivima osnovne bolesti, kao i da aktuelno nije sposobna za rad. Prema specijalističkom mišljenju bolest tužene se manifestuje kroz strahove koji se odnose na ugroženost od uzimanja hrane i pića, strah da će je neko otrovati ili da će progutati neki oštar predmet, kao i strah od izlazaka noću. Ocena lekara je da uz kontinuirano psihijatrijsko lečenje i praćenje, kao i povoljne egzogene faktore, postoji mogućnost da tužena kasnije nastavi školovanje i osposobi se za eventualno zaposlenje.

Tužena živi sa majkom u jednosobnom stanu. Majka je zaposlena i ostvaruje zaradu od 40.000,00 dinara. Tužilac je takođe zaposlen i zarađuje mesečno oko 57.000,00 dinara, s tim što ima i obustave. Nema rešeno stambeno pitanje i živi sa majkom u stanu u kojem pored njega stanuju i njegov bratanac i sinovac. Nema drugih zakonskih obaveza izdržavanja osim prema tuženoj.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za prestanak tužiočeve obaveze u pogledu izdržavanja tužene u smislu člana 167. u vezi člana 155. stav 1. Porodičnog zakona. Odluku kojom su odbili tužbeni zahtev obrazložili su dovoljnim, jasnim i valjanim razlozima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovani su razlozi i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Uslovi za ostvarivanje prava punoletnog deteta na izdržavanje od roditelja propisani su odredbama člana 155. Porodičnog zakona. Prema odredbi stava 1. ovog člana, punoletno dete koje je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje,ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje. Drugi nezavisan uslov, propisan odredbom stava 2. istog zakonskog člana, postoji kada se punoletno dete redovno školuje, u kom slučaju najkasnije do navršene 26. godine života ima pravo na izdržavanje srazmerno mogućnostima roditelja. Izuzetak od ovih pravila propisan je odredbom stava 4. člana 155. Porodičnog zakona prema kojoj nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, odnosno druge krvne srodnike.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja koja sada ima 20 godina, leči se neprekidno od psihijatrijske bolesti – mentalne anoreksije od svoje 13. godine i zbog te svoje bolesti hronične prirode nije sposobna za rad i privremeno je u prekidu sa školovanjem. Po mišljenju specijalista neuropsihijatrijske struke, neophodno joj je kontinuirano psihijatrijsko lečenje i praćenje, uz pozitivnu prognozu njenog budućeg zdravstvenog stanja koje bi joj omogućilo kasnije da nastavi školovanje ili se eventualno zaposli.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, postojeće u vreme donošenja presude i njene pravnosnažnosti, tužena kao punoletno dete tužioca i dalje ispunjava uslove za ostvarivanje prava na izdržavanje u smislu člana 155. stav 1. Porodičnog zakona. Prema izričitoj sadržini ove zakonske odredbe prinudno pravne prirode to njeno pravo postoji sve dok takvo stanje traje. Drukčije činjenično stanje, suprotno kompetentnom mišljenju lekara specijaliste i postojećoj medicinskoj dokumentaciji, tužilac nije dokazao u skladu sa obavezom iz člana 228. u vezi čl.7. stav 2. i 8. ZPP u smislu pravila o teretu dokazivanja činjenica na kojima zasniva svoj zahtev. Nižestepeni sudovi, posebno drugostepeni povodom žalbenih navoda, uzeli su u obzir ovakvo činjenično stanje i odredbe procesnog i materijalnog prava, u oceni osnovanosti postavljenog zahteva za prestanak izdržavanja.

Opšti uslovi za prestanak izdržavanja propisani su odredbama člana 167. Porodičnog zakona. Prema stavu 2. ovog zakonskog člana izdržavanje može da prestane kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete (tačka 1) i kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete (tačka 2). U konkretnom slučaju nije dokazano da su nastupile neke od navedenih okolnosti koje bi stvorile mogućnost za prestanak izdržavanja tužene kao punoletnog deteta i za oslobađanje tužioca kao oca presudom određene obaveze njenog izdržavanja.

Tužena i dalje nema niti radom može da obezbedi samostalna sredstva za sopstveno izdržavanje, a sredstva koje obezbeđuje njena majka nisu dovoljna za to bez učešća doprinosa tužioca kao drugog roditelja.

Osim toga, u odnosu na vreme i uslove određenog izdržavanja po ranijoj presudi, prilike nisu promenjene i tužilac i dalje ima mogućnost da doprinosi izdržavanju tužene kao svog bolesnog punoletnog deteta, a takva obaveza ne predstavlja za njega očiglednu nepravdu. Teret dokazivanja takvih činjenica bio je i ostao na tužiocu povodom njegovog tužbenog zahteva za prestanak obaveze izdržavanja tužene i on ga nije ispunio do pravnosnažnog presuđenja. Buduće promene okolnosti ne utiču na donete presude nižestepenih sudova već samo na mogućnost kasnije izmene postojeće sudske odluke u pogledu sudbine tužiočeve obaveze.

Pretežni deo navoda u tužiočevoj reviziji odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje on smatra bitnim i koje, po njegovom mišljenju, nije pravilno utvrđeno odgovarajućim dokazima. Uz već datu ocenu o primeni pravila o teretu dokazivanja, takvi navodi revizije ne mogu biti od uticaja na drukčije presuđenje. Ukazivanje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. tačka 1. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje.

Kako u konkretnom slučaju ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.