Na osnovu člana 264. u vezi sa članom 261. ZKP, okrivljeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 18.600,00 dinara, i paušalni iznos od 3.000,00 dinara, sve u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.1236/15 od 01.12.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog Š.A., a presuda Osnovnog suda u Subotici K br.1341/13 od 10.09.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Š.A. – advokat V.J.Đ., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i povrede zakona, ne navodeći o kojim se povredama zakona konkretno radi, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac ukazuje na povrede iz člana 439. tač. 1. i 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog Š.A. osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo, ili da pobijane presude ukine.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tač. 1. i 2. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu navodi da izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, s obzirom da u izreci nije navedeno da se u konkretnom slučaju radi o zakonito stečenim prihodima, a što predstavlja bitan elemenat bića predmetnog krivičnog dela.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Naime, krivično delo poreska utaja čini onaj ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečen prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza, ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza.

Dakle, krivično delo poreske utaje iz člana 229. KZ, ima tri alternativno postavljene radnje izvršenja, od kojih je jedna neprijavljivanje zakonito stečenih prihoda, odnosno predmeta ili drugih činjenica, koje su od uticaja na obavezu plaćanja poreza, doprinosa ili dažbina.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni Š.A., u svojstvu odgovornog lica u privrednom subjektu „T.“ DOO, prilikom prodaje polovnih motornih vozila fizičkim licima koja je uvezao iz inostranstva, nije evidentirao nastale poslovne promene u poslovnim knjigama svog preduzeća, a novac od izvršenih plaćanja fizičkih lica u iznosima navedenim u dispozitivu nije u celosti uplatio na tekući račun privrednog subjekta kao dnevni pazar, već je deo novca zadržao za sebe, i to u periodu od 02.09.2011. do 31.12.2011. godine iznos od 28.875.430,00 dinara, a u periodu od 01.01.2012. do 31.08.2012. godine iznos od 31.069.010,44 dinara, a na koji način je ostvario druge prihode i izbegao obračun plaćanja poreza na dohodak građana u periodu od 02.09.2011. godine do 31.12.2011. godine u iznosu od 5.500.081,95 dinara, a u periodu od 01.01.2012. do 31.08.2012. godine u iznosu od 5.917.906,80 dinara, postupivši protivno odredbama člana 85. stav 1. tačka 14. i člana 99. stav 1. tačka 8, te člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana.

Prema tome, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni u inkriminisanom periodu, u svojstvu odgovornog lica u privrednom subjektu „T.“ DOO S., u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza na dohodak građana, nije prijavio zakonito stečeni prihod (obzirom da je preko preduzeća „T.“ DOO S., koje je registrovano za uvoz i prodaju polovnih motornih vozila, nakon prodaje ovih vozila fizičkim licima, nije evidentirao nastale poslovne promene u poslovnim knjigama svog preduzeća, već je deo prihoda zadržao za sebe, a na koji način je ostvario druge prihode na koje je izbegao obračun i plaćanje poreza na dohodak građana) protivno odredbama člana 85. stav 1. tačka 14. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 50/2011), te člana 99. stav 1. tačka 8. i člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 135/2004). Ovo stoga što je okrivljeni u periodu od 02.09.2011. godine do 31.12.2011. godine, na napred navedeni način izbegao obračun i plaćanje poreza na dohodak građana u iznosu od 5.500.081,95 dinara, a u periodu od 01.01.2012. godine do 31.08.2012. godine u iznosu od 5.917.906,80 dinara, te u njegovim radnjama stoje sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ u produženom trajanju - u vezi sa članom 61. st. 1. i 5. KZ, zbog kojeg je okrivljeni pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente predmetnog krivičnog dela, ocenjeni su neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP. S tim u vezi, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prema izreci pravnosnažne presude okrivljeni „ostvarivši druge prihode i izbegavši obračun i plaćanje poreza na dohodak građana u iznosu od 5.500.081,95 dinara, odnosno u iznosu od 5.917.906,00 dinara, postupio protivno odredbama člana 85. stav 1. tačka 14, član 99. stav 1. tačka 8. i član 101. Zakona o porezu na dohodak građana“, na koji način je sud pogrešno interpretirao propise, obzirom da se odredba člana 101. stav 1. i član 99. stav 1. tačka 8. Zakona o porezu na dohodak građana odnose na uplatu poreza po odbitku, a ne o porezu na dohodak građana, zaključujući nadalje da je postupajući na ovaj način sud pogrešno primenio krivični zakon obzirom da u radnjama okrivljenog ne stoje bitni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, zbog kojeg je oglašen krivim, već eventualno bitni elementi krivičnog dela neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a KZ.

Izložene navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, obzirom da se navedene odredbe Zakona o porezu na dohodak građana ne odnose na porez po odbitku, kako to pogrešno zaključuje branilac okrivljenog u zahtevu, već na prihode koji u smislu Zakona o porezu na dohodak građana imaju karakter takozvanih drugih prihoda.

Naime, odredbama člana 85. stav 1. tačka 14. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 50/2011), propisano je da se ostalim prihoda u smislu tog zakona smatraju i drugi prihodi koji po svojoj prirodi čine dohodak fizičkog lica, a naročito svi drugi prihodi koji nisu oporezovani po drugom osnovu ili nisu izuzeti od oporezivanja ili oslobođeni plaćanja poreza po tom zakonu, a odredbom člana 99. stav 1. tačka 8. istog Zakona („Službeni glasnik RS“, broj135/2004), propisano je da po odbitku od svakog pojedinačno ostvarenog prihoda, utvrđuju se i plaćaju porezi na ostale prihode, ako je isplatilac prihoda pravno lice ili preduzetnik, dok je članom 101. tog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 135/2004), propisano da porez iz člana 99, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćen prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje na propisane račune u momentu isplate prihoda, u skladu sa propisima koji važe na dan isplate prihoda.

Kako je, dakle, shodno navedenim odredbama Zakona o porezu na dohodak građana poreski obveznik dužan da da tačne podatke o svojim prihodima i o činjenicama koje su relevantne za utvrđivanje visine poreza, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude, u kojoj je navedeno da okrivljeni u nameri da delimično izbegne plaćanje poreza na dohodak građana prilikom prodaje polovnih motornih vozila fizičkim licima nije evidentirao nastanak poslovne promene u poslovnim knjigama svog preduzeća, već je novac od izvršenih plaćanja fizičkih lica zadržao za sebe, ne uplativši ih u celosti na tekući račun privrednog subjekta „T.“ DOO kao dnevni pazar, jasno proizilazi da se iznosi od 28.875.430,00 dinara i od 31.069.010,44 dinara, koje je okrivljeni zadržao za sebe u inkriminisanim periodima, smatraju dohodkom građana koji imaju karakter drugih prihoda i koji podležu oporezivanju u smislu Zakona o porezu na dohodak građana, te se u radnjama okrivljenog stiču svi bitni elementi krivičnog dela poreska utaja u produženom trajanju iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. st. 1. i 5. KZ, zbog kojeg je okrivljeni i oglašen krivim, a ne elementi krivičnog dela neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a KZ, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog, u delu u kojem se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1. i 2. ZKP, odbio kao neosnovan.

U preostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom.

U ostalom delu, branilac okrivljenog pravnosnažnu presudu pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, međutim, u obrazloženju zahteva, u vezi sa ovom povredom, branilac navodi da se pravnosnažna presuda zasniva na „sadržaju veštačenja N.K. od 22.07.2013. godine, odnosno na dokazu na kome se ne može presuda zasnivati, obzirom da veštačenjem nije utvrđeno da li su u kritičnom periodu uvezena vozila ili ne, a iz čega nadalje sledi da nema dokaza o tome šta je uvezeno kritičnom prilikom“, te se dakle, izloženim navodima ukazuje u suštini na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, a zbog povrede zakona.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Š.A., u ovom delu je odbačen kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.