U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca N.R.1 iz S., čiji je punomoćnik D.D., advokat iz S., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno javno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1326/15 od 30.09.2015. godine, u sednici održanoj 09.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1326/15 od 30.09.2015. godine u stavu prvom izreke i presuda Višeg suda u Subotici P 22/14 od 15.04.2015. godine u stavu trećem izreke, pa se obavezuje tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode sada pokojnog oca N.R.2, pored dosuđenog iznosa, plati još 200.000,00 (dvesta hiljada) dinara sa zakonskom kamatom počev od 15.04.2015. godine do isplate, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

U ostalom delu revizija tužioca se ODBIJA, kao neosnovana.

Obavezuje se tužena da tužiocu na ime naknade troškova revizijskog postupka plati 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 22/14 od 15.04.2015. godine, stavom prvim i drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode sada pokojnog oca, R.N.2, plati 200.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 15.04.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih 200.000,00 dinara do traženih 8.043.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 45.179,00 dinara, a stavom petim i šestim izreke, usvojen je zahtev tužioca i oslobođen je plaćanja sudske takse u ovom postupku.

Presudom Apelacionog suda Novom Sadu Gž 1326/15 od 30.09.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca, pored dosuđenog iznosa plati još 100.000,00 dinara (ukupno 300.000,00 dinara), sa zakonskom kamatom počev od 15.04.2015. godine do isplate, dok je u preostalom odbijajućem, a nepreinačenom delu, žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, ("Službeni glasnik RS",br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, otac tužioca, N.R.2, rođen …. godine u S., uhapšen je 10.09.1949. godine, za vreme odsluženja vojnog roka, a presudom Vojnog suda u Sarajevu K 504/49 od 15.12.1949. godine osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 4 godine. Na uslovni otpust je pušten 04.11.1952. godine, koji je trajao do isteka izrečene kazne, 10.09.1953. godine, i u tom periodu je bio dužan boraviti u S.. Otac tužioca preminuo je 01.05.2008. godine. Presudom Višeg suda u Subotici Reh 81/13 od 20.11.2013. godine, zahtev predlagača za rehabilitaciju oca tužioca je usvojen i utvrđeno da je ništava presuda Vojnog suda u Sarajevu K 504/49 od 15.12.1949. godine i da su ništave sve njene pravne posledice.

Tužilac je rođen ... godine u S. i od rođenja do 1952. godine odrastao je bez oca. Majka tužioca, A.R., radila je administrativne poslove u tzv. R., ali je ostala bez posla od momenta kada je njen suprug lišen slobode, nakon čega nije mogla da dobije redovno zaposlenje, već je radila po 2-3 meseca bez obezbeđenih doprinosa, a porodicu tužioca, koju su činili on, majka i sestra -koja je takođe bila mala, najvećim delom izdržavala baka. U vreme kada mu je otac lišen slobode i u periodu izdržavanja kazne, tužilac je bio jako malo dete i nije bio svestan težine i ozbiljnosti situacije, ali je gledao majku koja plače i osećao njen strah i strah njima bliskih lica, zbog čega je i sam imao osećaj straha i trpeo duševni bol zbog izostanka nesputane radosti i topline, uz stalno osećanje straha, neizvesnosti i patnje zbog oskudice u porodici u kojoj je odrastao. Nelagodu je osećao i kada je krenuo u obdanište, jer su mu deca govorila da mu je otac robijaš, a ponekad je iz istog razloga od druge dece dobijao i batine, a neumesne primedbe je dobijao i kasnije, naročito u osnovnoj školi. Po povratku iz zatvora, otac tužioca je vrlo često pozivan od strane UDB-e radi ispitivanja i kontrolisanja gde se kreće, kako se ponaša, sa kim se sastaje, što je takođe izazivalo strah i mučno osećanje u celoj porodici, a tužilac je kod roditelja zbog toga primetio oprez u ponašanju, pa je kao dete lica koje je proglašeno „narodnim neprijateljem“ i sam prihvatio ovaj model ponašanja, uz veliko nepoverenje u ophođenju sa okruženjem, posebno zbog uvreda školskih drugova. Pored navedenog, otac tužioca dugo posle povratka iz zatvora nije mogao da dobije posao, a kada ga je konačno dobio, to je bilo u H. kod S., gde je radio 4-5 godina zbog čega je porodica ponovo bila razdvojena. Umro je 01.05.2008. godine.

Zbog ovakvog načina života, odnosno zbog oskudice u koju su dovedeni proglašenjem oca za narodnog neprijatelja i njegovim lišenjem slobode (nakon čega je i majka ostala bez posla iz istog razloga), zbog osećaja straha, nelagode, neizvesnosti, izopštenosti, izostanka zadovoljstva, radosti i topline porodičnog doma tokom odrastanja, kao i neprijatnosti koje je doživljavao od svog okruženja, tužilac je od malena trpeo duševne bolove jakog intenziteta, koji se smanjivao tek protekom vremena, i to tek kada su se proredili pozivi UDB-e ocu tužioca i sa promenom situacije u politici, pri čemu je oprez u ponašanju i nepoverljivost prema ljudima najduže trajala, a prestali su tek sa promenom društvene i političke ideologije (sa prestankom komunizma).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“ br.92/11), nalaze da tužilac spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, pa dalje pravilno nalaze da se visina štete ima odmeriti primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete, delimično osnovani.

Tužilac je u vreme kada mu je otac lišen slobode imao svega 3,5 godine, pa iako nije mogao imati punu svest i saznanje o težini situacije i ozbiljnosti razloga očevog odsustva, bio je svestan majčine tuge, izostanka nesputane porodične radosti i topline, a prisustva straha koji se osećao u porodici i među njima bliskim licima, oskudice, izopštenosti iz društva, kao i drugih neprijatnosti koje su doživljavali, koje je i sam trpeo i u obdaništu i kasnije, a zbog čega je trpeo duševne bolove jakog intenziteta, koji su trajali i po očevom povratku iz zatvora, jer se odnos društva prema njima nije bitno promenio, a što je sve bilo posledica presude kojom je njegov otac proglašen za narodnog neprijatelja i lišen slobode (koja je utvrđena ništavom u postupku rehabilitacije). Duševni bolovi u vidu straha, izopštenosti, nelagode, neizvesnosti, nepoverenja prema ljudima, počeli su da se smanjuju tek kada su se proredili pozivi ocu od strane UDB-e, a prestali tek nakon promene političkog sistema (prestanka komunizma).

Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen pobijanom odlukom za pretrpljene duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode oca tužioca, nije pravilno i adekvatno odmeren, zbog čega ne predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, a za pretrpljene patnje i duševne bolove koje je tužilac trpeo. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, a ne sme pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara).

Vrhovni kasacioni sud je cenio sve relevantne (utvrđene) činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prvenstveno godine starosti tužioca u vreme lišenja slobode njegovog oca, intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova, kao i vreme proteklo od nastanka uzroka koji je doveo do ovakvih posledica i vreme proteklo od prestanka duševnih bolova, pa nalazi da pravična novčana naknada tužiocu, na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode oca, iznosi 500.000,00 dinara.

Kako je pravnosnažnom presudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužiocu za ovaj vid nematerijalne štete dosuđen manji iznos, ukupno 300.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je delimično preinačio pobijanu odluku i tužiocu dosudio još 200.000,00 dianra.

Preko dosuđenog iznosa na ime naknade ovog vida nematerijalne štete, tužbeni zahtev je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, što je značajno kod određivanja visine naknade nematerijalne štete, na osnovu člana 200. stav 2. ZOO, a što i reviziju tužioca u ostalom delu čini neosnovanom.

Tužilac je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa su mu primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, dosuđeni troškovi za sastav revizije, u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“ br. 121/12), a srazmerno uspehu u ovom postupku

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1, člana 414 stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.