Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene do 31.08.2013. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog odlaska u penziju. Za period od 04.09.2010. do 31.08.2013. godine nisu mu isplaćeni troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Tužena se obraćala Sekretarijatu za obrazovanje, kulturu, sport, omladinu i informisanje Gradske uprave u V. sa spiskom radnika za prevoz, međutim, tužiocu troškovi prevoza nisu priznati, jer od škole do kuće nema 4 km, a nije ni hronični bolesnik. Inače, tužilac se tuženoj nije obraćao pisanim zahtevom za isplatu ovih troškova prevoza ili obezbeđenje mesečne karte. Visina cene mesečne karte kod javnog prevoznika među strankama nije bila sporna. Utvrđeno je da bi tužiocu na ime naknade troškova prevoza za sporni period pripalo ukupno 38.641,00 dinar. Razdaljina od tužiočevog mesta stanovanja do radnog mesta je u dužini jedne stanice javnog prevoza.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove za dolazak i povratak sa rada za period od 04.09.2010. do 31.08.2013. godine, kada je penzionisan, u iznosu od 38.641,00 dinar sa kamatom. Prema iznetim razlozima, članom 25. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009 sa izmenama), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec. Pritom, ni zakonom ni kolektivnim ugovorom pravo na naknadu troškova prevoza nije uslovljeno rastojanjem od mesta prebivališta do posla, kako je i navedeno u uputstvu Sekretarijata broj 181 od 27.03.2012. godine. To je u skladu i sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Ovo pravo pripada svim zaposlenima, koji ne koriste autobuse, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice, pod uslovom da je od kuće do radnog mesta razdaljina najmanje u dužini jedne stanice u javnom prevozu. Nije od značaja ni to što se tužilac posebnim zahtevom nije obraćao tuženoj školi za priznavanje ovih troškova, jer mu je to pravo priznato zakonom, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u ovom sporu. Prema iznetim razlozima, troškovi prevoza jesu propisani kao pravo zaposlenog, ali da bi to pravo ostvario, zaposleni se mora obratiti poslodavcu i dostaviti dokaze o tome da ima stvarnu potrebu da koristi prevoz, tako da se radi o stvarnim troškovima.

Ukoliko bi tužena tužiocu to pravo uskratila, to bi predstavljalo preduslov za ostvarenje prava na sudsku zaštitu. U ovom slučaju, tužilac za sporni period nije dostavio dokaze o tome da je imao stvarne troškove za prevoz, odnosno potrebu za korišćenjem prevoza, pa je neosnovano pozivanje na primenu člana 118. Zakona o radu i člana 25. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Ovakav zaključak drugostepenog suda ne može se prihvatiti pa se u reviziji tužioca osnovano ukazuje da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tuženog, pogrešno primenio materijalno pravo.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac osnovano zahteva isplatu naknade za dolazak i povratak sa rada za sporni period. To pravo tužioca garantovano je članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama), kojim je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, članom 25. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 12/09, 67/11, 1/12), stavom 1. tog člana propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu. Ni pomenuta zakonska, ni ova ugovorna odredba ne uslovljavaju da je ovo pravo na naknadu troškova prevoza uslovljeno rastojanjem od mesta prebivališta do radnog mesta ili određenom kategorijom bolesti zaposlenog. To praktično znači da pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, što znači i onim zaposlenim koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice. I prema uputstvu Sekretarijata za obrazovanje, kulturu, sport, omladinu i informisanje broj 181 od 27.03.2012. godine, odnosno izraženom mišljenju u tom uputstvu ovo pravo pripada svim zaposlenim, bez obzira na to na koji način dolaze od kuće do radnog mesta, pod jedinim uslovom da je razdaljina između ove dve tačke u dužini jedne stanice javnog prevoza. Takođe, ostvarivanje ovog prava nije uslovljeno ni obavezom zaposlenog da se posebnim zahtevom obrati tuženoj radi priznavanja troškova prevoza, jer tu obavezu ne propisuje ni zakon, ni poseban kolektivni ugovor iz ove delatnosti, a ni ugovor o radu. Zato se u konkretnom slučaju neposredno primenjuje odredbe Zakona o radu i odredbe citiranog PKU za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Tužilac je u reviziji tražio troškove „za sastav revizije po AT tarifi i takse po TT tarifi“, ali u neopredeljenim iznosima, što je protivno članu 163. stav 2. ZPP-a, zbog čega mu ovi troškovi nisu priznati, imajući u vidu da je prvostepenom presudom pravilno odlučeno o troškovima postupka primenom čl. 153, 154. i 163. ZPP.

Na osnovu ovlašćenja iz čl. 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.