Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Jelene Borovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca-protivtuženog Gradska Opština S.G., B., ulica … broj …, koju zastupa Javno pravobranilaštvo opštine, protiv tuženog-protivtužioca Preduzeće A.D. B. industrija metalnih konstrukcija u stečaju iz B., ulica … broj …, i umešača na strani tuženog M. S.C. u stečaju iz V., ulica … broj …, radi raskida ugovora i naknade štete po tužbi, kao i radi duga po protivtužbi, vrednost predmeta spora po tužbi 917.591,64 dinara, a po protivtužbi 338.061,43 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 413/15 od 30.04.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 24.03.2016. godine, sledeće

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 413/15 od 30.04.2015. godine i predmet se VRAĆA tom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 3703/2012 od 29.12.2014. godine u stavu 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac Gradska Opština S.G., B., tražio da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u stečaju u iznosu od 917.591,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.03.1999. godine pa do isplate. Stavom 2. izreke obavezan je tužilac- protivtuženi Gradska Opština S.G. da tuženom Preduzeću A.D. B. industrija metalnih konstrukcija u stečaju, isplati iznos od 338.061,43 dinara sa kamatom po zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 07.02.1995. godine pa do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate sa kamatom po zakonu o zateznoj kamati, sve u roku od osam dana po prijemu presude. Stavom 3. izreke odbačena je tužba u delu u kojem tužilac traži da sud raskine ugovor o gradnji broj 401-71 od 19.11.1991. godine zaključen između tužioca i tuženog, a stavom 4. izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbe u pogledu tužbenog zahteva kojim je tražio da sud obaveže tuženog na isplatu duga kao u podnesku tužioca od 15.12.2014. godine. Stavom 5. izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 413/15 od 30.04.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 3703/12 od 29.12.2014. godine u stavu I, II, III i V izreke.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 413/15 od 30.04.2015. godine, tužilac je u zakonskom roku izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a posebno iz razloga predviđenih tačkom 3. navedenog člana i to bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku „Službeni glasnik RS“ broj 72/ (osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23 st. 3 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku Sl. gl. RS 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema stanju u spisima predmeta, tužilac je tužbom podnetom 07.10.1994. godine tražio da se raskine ugovor o gradnji broj 401-71 zaključen 1991. godine između tužioca i tuženog i da se utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu od 917.591,64 dinara sa kamatom od 24.03.1999. godine pa do isplate, s obzirom da mu je u stečajnom postupku koji se vodi u odnosu na tuženog kao stečajnog dužnika osporeno potraživanje u navedenom iznosu, zaključkom stečajnog suda od 20.10.2011. godine.

U toku postupka tuženi je dana 07.02.1995. godine istakao protivtužbeni zahtev, kojim je tražio isplatu iznosa od 338.061,43 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Prvostepenom presudom, odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan, a usvojen protivtužbeni zahtev. Drugostepenom presudom, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda prvostepenog suda.

Osnovano se u reviziji tužioca ističe da je drugostepeni sud prilikom razmatranja žalbe pogrešno zaključio da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, te je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1 relevantnog Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud u obrazloženju presude se poziva na odredbu člana 487. Zakona o parničnom postupku, kojom se definiše spor male vrednosti, pa u skladu sa tim dalje navodi da se presuda kojom se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava i tako postupa u žalbenom postupku.

Međutim, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je još 07.10.1994. godine na iznos od 917.591,64 dinara, dok je protivtužba na iznos od 338.061,43 dinara podneta 07.02.1995. godine. Vrednost predmeta spora na dan podnošenja tužbe, odnosno protivtužbe, znatno je prevazilazila dinarsku protivvrednost iznosa od 30.000 eura po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prema odredbi člana 474. stav 2 relevantnog Zakona o parničnom postupku, ako tužilac do zaključenja glavne rasprave koja se vodi u skladu sa odredbama ovog zakona o opštem parničnom postupku, smanji tužbeni zahtev tako da više ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 eura po srednjem kursu Narodne banke Srbije, odnosno 30.000 eura u postupku pred privrednim sudovima, dalji postupak sprovešće se u skladu sa odredbama ovog zakona o postupku u sporovima male vrednosti.

U konkretnom slučaju tuženi-protivtužilac nije preduzimao procesne radnje smanjenja tužbenog zahteva, osim što je u podnesku od 16.06.2014. godine opredelio zahtev samo za kamatu, što nije smanjenje zahteva. U toj situaciji vrednost predmeta spora po protivtužbi je trebalo računati prema vrednosti eura na dan podnošenja protivtužbe 07.02.1995. godine, pa preračunata vrednost iznosa od 338.061,43 dinara na taj dan, daje iznos od 101.675,33 eura (euro 1,95 din) što dalje znači da se u konkretnom slučaju nikako ne može raditi o sporu male vrednosti, a to dalje znači da je u skladu sa odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija u ovoj pravnoj stvari dozvoljena.

Imajući u vidu napred navedeno, Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi pogrešno primenjivao odredbe Zakona o parničnom postupku, tako što je prilikom razmatranja i odlučivanja o žalbi tužioca – protivtuženog, predmetni spor smatrao sporom male vrednosti, što je za posledicu imalo to da uopšte ne razmatra žalbene navode tužioca koji se odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, tako da žalba tužioca nije razmatrana u punom obimu, čime je tužiocu pogrešnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda faktički delom uskraćeno i pravo na žalbu i učinjena napred navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 406. Zakona o parničnom postupku, ukinuo presudu drugostepenog suda, i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje, da bi otklonio učinjenu bitnu povredu postupku i žalbu tužioca razmatrao u punom obimu, odnosno konkretno razmatrao žalbu i u delu koja se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i odluku po žalbi doneo na zakonit način.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.