U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Kao revizijski razlog ističe se postojanje bitne povrede ali se u obrazloženju ne navodi o kojoj je povredi reč.

Tužilja je više godina živela u vanbračnoj zajednici sa sada pokojnim Ž.K. koji je preminuo … godine. On je pre smrti dana 18.04.2011. godine sačinio testament pred svedocima čija je sadržina sledeća: “Ja dole potpisani K.Ž., vlasnik nekretnine u Ulici … u S., ½ kuće, ostavljam M.N. koja samnom živi osam godina u vanbračnoj zajednici pored ½ kuće i sve što je u kući…. i sav rod u bašti. Takođe zemlja od jednog hektara da se proda – pare od zemlje da se digne spomenik”. Zaveštalac je potpisao svojeručno testament, što su učinili i testamentalni svedoci K.J. i K.D.. Zaveštalac je umro … godine (14 dana po sačinjavanju testamenta) i iza svoje smrti ostavio je zakonske naslednike – tužene – protivtužioce. Na ročištu od 30.06.2011. godine u ostavinskom postupku pročitano je zaveštanje pred svedocima kada je i proglašeno. Četvoro zakonskih naslednika (K.D., M.M., M.Đ. i M.S.) priznali su punovažnost zaveštanja.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev radi utvrđenja da kp. br. … u KO T. predstavlja zaostavštinu, a odbio protivtužbeni zahtev kojim je osporena punovažnost testamenta. Aktivna legitimacija tužilje za utvrđenje sastava zaostavštine proizilazi iz činjenice da je upućena na parnicu. Bez obzira što je zaveštajni svedok D.K., brat testatora (pobočni srodnik u drugom stepenu srodstva), testament nije rušljiv jer testator svedocima nije zaveštao deo imovine, niti im je ostavio bilo kakvu korist.

Suprotno drugostepeni sud smatra da testament ne proizvodi pravno dejstvo zbog nedostatka oblika. Zaveštajni svedok Ž.K. je srodnik zaveštaoca do četvrtog stepena srodstva u pobočnoj liniji pa je morao biti isključen po članu 113. Zakona o nasleđivanju (nije mogao biti zaveštajni svedok). Tužilja nema aktivnu legitimaciju za utvrđenja sastava zaostavštine jer pokojni Ž. nije imao ponovažan osnov za sticanje prava svojine po članu 4. Zakona o prometu nepokretnosti koji je važio u vreme sticanja jer između njega i ostalih suvlasnika nije zaključen ugovor u pisanoj formi, niti su potpisi ugovarača overeni od strane suda.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Sporno zaveštanje je rušljivo jer pri sačinjavanju nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164. stav 1. ZON). Zakonski naslednici su aktivno legitimisani da zahtevaju poništaj zaveštanja zbog rušljivosti jer imaju pravni interes. Rušljivost zaveštanja se sastoji u tome što su prilikom sačinjavanja povređena pravila iz člana 113. ZON po kome, između ostalog, zaveštajni svedok ne može biti lice koje je zaveštaocu krvni srodnik – pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva. S obzirom da je zaveštanje po kazivanju zaveštaoca sačinio njegov brat D.K. koji je ujedno bio i zaveštajni svedok to je povređeno pravilo iz člana 83. ZON-a po kome zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom. Tužba je podneta u zakonom određenom prekluzivnom roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje (član 170), pa je pravilno žalbeni sud primenio materijalno pravo kada je zaveštanje poništio.

Tužilja je imala početnu aktivnu legitimaciju za vođenje ove parnice, ali je tu legitimaciju izgubila u situaciji kada je pre utvrđivanja sastava zaostavštine raspravljeno pitanje punovažnosti zaveštanja. Ona nije zakonski naslednik, a kada je utvrđeno da testament ne proizvodi pravno dejstvo (prethodno pitanje za tužbeni zahtev u pogledu utvrđivanja sastava zaostavštine) ona gubi i aktivnu legitimaciju u pogledu tog zahteva. Zbog toga je bez značaja činjenica da li zaostavštinu čini nepokretnost stečena po osnovu derivativnog ili originarnog sticanja.

U parničnom postupku sud je vezan za činjenice, a ne i za pravni osnov. Zbog toga se u reviziji nemogu isticati činjenice da je alografski testament proizvodio pravno dejstvo tzv. izuzetnog testamenta – usmenog zaveštanja iz člana 110. ZON-a po kome zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred istovremeno prisutna tri svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje. Revident tvrdi da su u prostoriji u kojoj je zaveštalac izrekao poslednju volju bila pristuna dva svedoka, a treći u susednoj prostoriji i da su ispunjeni uslovi za punovažnost tzv. usmenog zaveštanja jer je on zbog bolesti i starosti posle dve nedelje umro. Ovakva vrsta prigovora ne može se sa uspehom isticati u toku revizijskog postupka jer se u reviziji ne mogu iznositi nove činjenice niti se uopšte u revizijskom postupku raspravljaju činjenična pitanja (član 407. stav 3. ZPP).

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.