Pobijanom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 6690/2014 od 16.01.2015.godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu ispravljena rešenjem istoga suda.

Protiv drugostepene presude tužilac je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio reviziju koja je dozvoljena saglasno članu 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Istu je izjavio zbog pogrešne primene materijalnog prava i svih ostalih razloga određenih zakonom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca konkretno se ne ukazuje na druge apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 398. relevantnog ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac, koji je makedonski državljanin i pripadnik romske nacionalnosti, je do kritičnog dana 105 puta prelazio državnu granicu Republike Srbije jer često putuje u Nemačku iz porodičnih i humanitarnih razloga. Dana 17.10.2010.godine, tužilac koji se vodi kao nezaposleno lice, je sa više ljudi krenuo mini-busom u Nemačku, ali su sa graničnog prelaza Preševo vraćeni, odnosno zabranjen im je ulazak u Srbiju. Tom prilikom tužilac nije imao garantno pismo za odlazak u Nemačku, niti potvrdu o posedovanju novca za izdržavanje.

Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena nezakonito i diskrimintorski postupala prema tužiocu kao i zahtev da mu tužena isplati 1.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog diskriminacije.

Odredba člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije diskriminaciju i diskriminatorsko postupanje definiše kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boje kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, po rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim stvojstvima. Pod izrazom lice ili svako iz tačke 1. podrazumeva se svako ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili lice bez državljanstva.

Pod teškim oblikom diskriminacije, kako je usmeren tužbeni zahtev za utvrđenje, između ostalog podrazumeva se izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mrženje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, kao i propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti u postupcima pred organima javne vlasti.

Neposredna diskriminacija postoji kada se neka lica u istoj ili sličnoj situaciji dovode u nepovoljniji položaj ili bi mogla biti dovedena u nepovoljniji položaj zbog ličnog svojstva, dok posredna diskriminacije postoji, ako se akt ili radnja prividno zasnivaju na načelu jednakosti i nediskriminacije bez opravdanog cilja i nesrazmerno opravdanom cilju. Pravilo o teretu dokazivanja bilo da se radi o neposrednoj ili posrednoj diskriminaciji regulisano je u članu 45. Zakona o zabrani diskriminacije.

Po navedenom članu, ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv. Ukoliko tužilac čini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Neosnovano revident osporava primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova ukazujući na pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. U konkretnom slučaju pravilno drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije učinio verovatnim da je postupanjem organa tužene nad njim izvršena diskriminacija, a verovatnost izvršenog akta diskriminacije je uslov za prelazak tereta dokazivanja na tuženu da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti. Pri tome, pogrešno revident smatra da ukoliko tužilac nije učinio verovatnim postojanje akta diskriminacije tužbu je trebalo odbaciti, obzirom da se radi o stepenu dokazivanja postojanja akata diskriminacije, što se utvrđuje tokom postupka, a ne o neurednoj, neblagovremenoj ili nedozvoljenoj tužbi, što bi vodilo odbačaju iste.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da samom činjenicom što je tužilac stranac, što je romske nacionalnosti i što mu je na graničnom prelazu zabranjen ulazak u Srbiju ne znači da je učinio verovatnim postojanje akta diskriminacije imajući u vidu da je tužena dokazala da kritičnog dana tužiocu nije omogućen prelazak državne granice, jer nije ispunjavao uslove propisane članom 11. stav 1. tačka 2. Zakona o strancima, jer nije imao dovoljno sredstava za izdržavanje za vreme boravka u Srbiji za povratak u zemlju porekla ili tranzit u treću zemlju. Kako je utvrđeno da je članom 5. Zakona o zaštiti državne granice ovlašćeni organ tužene na graničnom prelazu imao ovlašćenje i obavezu da utvrdi identitet lica, ispravnost dokumentacije, kontrolu prevoznog sredstva, razlog putovanja, te da li lice ima sredstava za izdržavanje ili neko garantno ili pozivno pismo proizilazi da se organ javne vlasti tužene kretao u granicama ovlašćenja propisanih Zakonom o strancima i Zakonom o zaštiti državne granice, te da je tužiocu na osnovu zakonskih razloga uskraćeno pravo da pređe državnu granicu, bez pravljenja neopravdane razlike ili nejednakog postupanja.

Zahtev tužioca za naknadu štete je u direktnoj vezi sa tvrdnjom tužioca o diskriminatorskom postupanju organa tužene, te kako je utvrđeno da ne postoji diskriminatorska radnja tužene, neosnovan je i zahtev tužioca za naknadu štete.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, primenom člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.