Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih razloga propisanih članom 398. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 501. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede koje bi eventualo uticale na zakonitost i pravilnost pobijane presude se revizijom posebno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenim nižestepenim presudama, nakon što je po pravnosnažnoj sudskoj odluci tužioce vratio na rad, tuženi je 09.05.2008. godine sa tužiocima zaključio anekse ugovora o radu kojima su tužioci Ž.P.1, Đ.J., M.Ž., G.R., V.M.1, M.M.2 i LJ.P. sa završenim trećim stepenom stručne spreme i tužioci M.LJ. i V.S. sa četvrtim stepenom stručne spreme raspoređeni na poslove majstora u odeljenju za obradu drveta, tužioci Z.D., Ž.P.2, N.B., N.V. i M.M.1, sa završenim trećim stepenom stručne spreme, raspoređeni su na poslove majstora za ručnu izradu galanterije, tužilja V.V. sa završenim četvrtim stepenom stručne spreme raspoređena je na poslove administrativnog radnika u odeljenju obrade drveta, tužilac S.S. sa završenim trećim stepenom stručne spreme raspoređen je na poslove radnika na održavanju u odeljenju za obradu drveta a tužilja S.V., sa završenim trećim stepenom stručne spreme, na poslove radnika na održavanju higijene. Istovremeno, navedenim aneksima od 09.05.2008. godine stavljene su van snage odredbe ugovora o radu koje je tužioci ranije zaključili sa tuženim. Nakon zaključenja aneksa ugovora o radu, tužiocima je 2008. godine ponovo prestao radni odnos kod tuženog, ali su rešenjem inspektora rada 24.07.2009. godine vraćeni na rad. Međutim, nakon vraćanja na rad tužioci nisu raspoređeni na radna mesta u skladu sa aneksima ugovora o radu od 09.05.2008. godine, niti su tužioci dobijali radne zadatke koji su u opisu poslova radnog mesta, već su od poslovođe dobijali radne naloge za obavljanje poslova kao što su čišćenje proizvodnog kruga, otkivanje drvenih paleta, šiljenje drvenih kočića i obavljanje sličnih, najjednostavnijih fizičkih poslova. Po dolasku na posao tužioci nisu odlazili u proizvodnu halu, već su smeštani u prazan magacinski prostor u blizini ulaza i tu su boravili pod nadzorom stražara sve do kraja radnog vremena. Uviđajem suda utvrđeno je da u ovom prostoru nije bilo mašina niti alata za obradu drveta, kao ni materijala za obradu, te da se u ovim prostorijama nije obavljao nikakav rad. Tužioci su se obraćali poslodavcu tražeći da im omogući obavljanje poslova u skladu sa stručnom spremom i radnim mestima na koja su raspoređeni, a u suprotnom da donese rešenja kojima će ih rasporediti na poslove čišćenja, otkivanja i sklapanja drvenih paleta, u skladu sa radnim zadacima koje su dobijali, ali im nije odgovoreno. Tuženi je 28.12.2010. godine svakom od tužilaca dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje su se tužioci izjasnili. Pobijanim rešenjima tužiocima je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog toga što su u više navrata odbili da izvršavaju naloge neposrednog rukovodioca, što predstavlja povredu radne obaveze iz člana 25. Pravilnika o radu tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u tada važećim odredbama člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...54/09) zaključili da povreda radne obaveze koja je tužiocima stavljena na teret nije skrivljena i da stoga pobijana rešenja nisu zakonita.

Članom 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je za postojanje navedenog otkaznog razloga nužan uslov krivica zaposlenog, što podrazumeva da je zaposleni povredu radne obaveze učinio namerno ili krajnjom nepažnjom. U konkretnom slučaju, tužiocima je pobijanim rešenjima stavljeno na teret da su u više navrata odbili da izvrše naloge neposrednog rukovodioca i obavljaju poslove koje su prihvatili Aneksom ugovora o radu od 09.05.2008. godine, međutim, u situaciji kada tuženi kao poslodavac nije ispunio svoju prethodnu obavezu iz člana 16. stav 1. tačka 4. Zakona o radu i zaposlenima nije obezbedio uslove za obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu, nema odgovornosti tuženih zbog neizvršavanja poverenih radnih zadataka. Poslovi majstora u odeljenju za obradu drveta, majstora za ručnu izradu galanterije, administrativnog radnika i radnika na održavanju u odeljenju za obradu drveta kao i poslovi radnika na održavanju higijene u odeljenju obrade drveta su utvrđeni Pravilnikom tuženog o sistematizaciji poslova od 21.04.2008. godine i tužioci su 09.05.2008. godine zaključili anekse ugovora o radu za obavljanje ovih poslova. Međutim, nakon zaključenja aneksa ugovora o radu tužioci nisu radni dan započinjali dolaskom u radni prostor radi obavljanja poslova utvrđenih navedenim aneksima, već su pod nadzorom stražara boravili u praznom magacinskom prostoru, u kojem nije bilo mašina niti alata za obradu drveta, kao ni materijala za rad. Tužiocima nije obezbeđen alat niti materijal za obavljanje radnih zadataka, niti su zadaci koji su im povereni odgovarali njihovoj njihovoj stručnoj spremi i poslovima radnih mesta na koje su aneksima od 09.05.2008. godine raspoređeni. Stoga, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, povreda radne obaveze koja je tužiocima stavljena na teret ni po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nije skrivljena. Nižestepeni sudovi stoga pravilno zaključuju da u situaciji kada nema krivice na strani tužilaca zbog odbijanja da izvrše radni nalog i obave poverene poslove, nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora u radu iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog čega pobijana rešenja nisu zakonita. Kako je tužiocima nezakonito prestao radni odnos, tuženi je u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pravilno obavezan da ih vrati na rad.

Navodima revidenta kojima se osporava ocena dokaza i zaključak nižestepenih sudova da tužiocima nije obezbeđen neophodan alat i materijal za rad suštinski se osporava utvrđeno činjenično stanje, što prema odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u revizijskom postupku nije dozvoljeno.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća sudija

Snežana Andrejević,s.r.