Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju revident ukazuje. Nižestepene presude su jasne, obrazložene i neprotivrečne. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 1995. godine bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu saobraćajnog transportnog radnika. Ugovorom o radu od 05.02.2003. godine raspoređen je na poslove manevriste u Sekciji za STP B. – Stanica B. – R., a i aneksima broj 1 od 24.11.2005. i broj 2 od 16.09.2006. godine raspoređen je na iste poslove. Rešenjem od 17.03.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa aneksima. Prema iznetim razlozima, tužilac je iz vagona cisterni istakao naftne derivate prethodno skidajući plombe sa tih vagona, a potom te naftne derivate putničkim vozilom odvozio svojoj kući. Na ovaj način učinio je povredu radne obaveze iz tačke 13. alineja 1), 3), 4), 5) i 7) ugovora o radu od 05.02.2003. godine sa aneksima, zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pre donošenja pobijanog rešenja tužiocu je dostavljeno tzv. „anticipirano upozorenje“ u skladu sa čl. 180. stav 3. Zakona o radu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog otkazom ugovora o radu i kada su tužioca reintegrisali.

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom čl. 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu - zbog skrivljene povrede radne obaveze iz tačke 13. alineja 1), 3), 4), 5) i 7) ugovora o radu sa svim aneksima i nepoštovanja radne discipline, zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca. U slučaju primene ovih otkaznih razloga, prema čl. 180. stav 1. Zakona o radu, propisana je obaveza poslodavca da pre otkaza ugovora o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje otkaznih razloga i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se na navode iz upozorenja izjasni. Stavom 2. ovog člana propisana je sadržina upozorenja, koja mora sadržati osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Međutim, tuženi je tužiocu pre otkaza ugovora o radu dostavio tzv. „anticipirano upozorenje“, koje je propisano članom 180. stav 3. Zakona o radu. Prema sadržini tog stava, ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja.

U ovom slučaju, tuženi je u upozorenju od 09.03.2010. godine obavestio tužioca da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja, prema čl. 180. stav 3. Zakona o radu. To upravo znači da je tuženi povredu radne obaveze i radne discipline oprostio tužiocu, pa mu nije mogao otkazati ugovor o radu bez ponovljene povrede radne obaveze ili radne discipline iste ili slične prirode, u kom slučaju ponovno upozorenje ne bi bilo potrebno. Zato su bez uticaja navodi tužioca u izjašnjenju na upozorenje, kao i revizijski navodi, koji se odnose na to da je tužilac priznao da je uzimao gorivo i sipao ga u svoje vozilo, kao i okolnost da je pobijano rešenje doneto na osnovu pismene prijave MUP-a, odnosno da je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac skrivio povredu radne obaveze. Takođe, bez uticaja su i revizijski navodi o tome da se protiv tužioca u vezi ovog događaja vodi krivični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K 4931/11, jer tuženi nije iskoristio mogućnost da tužioca upozori na postojanje otkaznih razloga u smislu člana 180. stav 1. Zakona o radu.

Kako je rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu nezakonito, osnovan je i tužbeni zahtev za reintegraciju, što predstavlja pravnu posledicu nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa, o čemu je pravilno odlučeno primenom čl. 191. Zakona o radu.

Na osnovu čl. 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.