U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca M.R. iz B., koga zastupa punomoćnik B.A., advokat iz B. protiv tuženog PPP I.-h. d.o.o. iz J., koga zastupa punomoćnik D.M., advokat iz J., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž b.r 2805/14 od 24.08.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

I ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog PPP I.-h. d.o.o. iz J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž b.r 2805/14 od 24.08.2015.godine, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 16.113,60 evra na račun izabrane banke sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 13.11.2008.godine pa do 24.12.2012.godine, a od 25.12.2012.godine sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati pa do konačne isplate.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž b.r 2805/14 od 24.08.2015.godine, u preostalom delu usvojenog tužbenog zahteva, tako što se odbija žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Užicu P br. 555/12 od 21.02.2014.godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati 5.486,40 evra sa kamatom počev od 13.11.2008.godine pa do konačne isplate.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka, pa se tuženi obavezuje da tužiocu na ime troškova celokupnog postupka isplati iznos od 172.543,83 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P br. 555/12 od 21.02.2014.godine, u celosti je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 21.600 evra sa kamatom na navedeni iznos po stopi koju određuju poslovne banke u mestu isplate i plaćaju na štedne devizne uloge po viđenju u evrima, a počev od 13.11.2008.godine pa do konačne isplate. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.268,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je pobijanom presudom Gž br. 2805/14 od 24.08.2015.godine, usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu, tako što je u celosti usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 21.600 evra na račun izabrane banke sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 13.11.2008.godine pa do 24.12.2012.godine, a od 25.12.2012.godine sa kamatom Evropske centralne banke po najpovoljnijem kursu u mestu plaćanja, a sve u skladu sa članom 4. Zakona o zateznoj kamati pa do konačne isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 231.292,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP uvek dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da je revizija tuženog delimično osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano revident ukazuje da je drugostepeni sud pobijanu presudu zasnovao samo na pretpostavci priznanja tužbenih navoda od strane tuženog, budući da je drugostepeni sud svoju odluku doneo na osnovu dokaza izvedenih tokom prvostepenog postupka i činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda, iz koga je izveo drugačiji materijalnopravni zaključak o primeni odredbe člana 210. ZOO.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 13.11.2008.godine zaključile Ugovor o kupoprodaji stana sa ugovorenom neto korisnom površinom od 127 m2 za kupoprodajnu cenu od 274.320 evra sa uračunatim PDV, što po 1 m2 iznosi 2.160 evra sa uračunatim PDV. Aneksom ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 29.09.2011.godine, stranke su promenile član 1. zaključenog Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti utoliko što je neto korisna površina predmetnog stana izmenjena na 117 m2, dok su ostale odredbe zaključenog ugovora o kupoprodaji od 13.11.2008.godine ostale neizmenjene.

Predmet tužbenog zahteva je povraćaj novčanog iznosa od 21.600 evra zasnovan na sticanju bez osnova, koji iznos predstavlja protivvrednost 10 m2 manje kvadrature stana koji je tuženi predao tužiocu.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, jer tužilac u razumnom roku tuženom nije prigovorio smanjenu kvadraturu stana, pa sa tog razloga tužbeni zahtev nije osnovan, a da se tuženi nije neosnovano obogatio iako mu je isporučena manja kvadratura stana, imajući u vidu da su stranke Aneksom ugovora od 29.09.2011.godine konstatovale umanjenu kvadraturu ali nisu promenile odredbe o prvobitno predviđenoj ceni predmetnog stana.

Drugostepeni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju stranke zaključile ugovor o kupoprodaji stana od 127 m2, a kupljeni stan je imao 117 m2, što znači da je otpao osnov za 10 m2, na osnovu koga je tuženi primio kupoprodajnu cenu što predstavlja osnov za vraćanje dela cene, saglasno članu 210. ZOO.

Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 13.11.2008.godine, stranke su ugovorile kupoprodaju predmetnog stana od 127 m2 neto korisne površine, za kupoprodajnu cenu po 1 m2 od 2.160 evra sa uračunatim PDV. Navedenu kupoprodajnu cenu tužilac je isplatio tuženom. Tužiocu je predat stan neto korisne površine od 117 m2 što je potvrđeno aneksom ugovora. U članu 2. stav 2. ugovora stranke su ugovorile da ukupna prodajna neto korisna površina ugovorenog stana utvrđena je na osnovu projektne dokumentacije, te da su moguća odstupanja u iznosu plus minus 2%, što ne utiče na vrednost stana.

Obzirom na navedeno, po samom ugovoru bez uticaja na vrednost stana, stranke su predvidele mogućnost da neto korisna površina stana varira plus, minus 2%, što u odnosu na ugovorenu kvadraturu predstavlja 2,54 m2, a pretvoreno u evre po ugovorenoj ceni za 1 m2 sa PDV iznosi 5.486,40 evra. Na osnovu samog ugovora za navedeni iznos nema neosnovanog obogaćenja tuženog, jer je pravni osnov zadržavanja navedenog iznosa od strane tuženog odredba člana 2. stav 2. ugovora zaključenog između parničnih stranaka, koja nije menjana aneksom.

Za preostali iznos od 16.113,60 evra tužilac ima pravo vraćanja po pravnom osnovu neosnovanog obogaćenja po članu 210. ZOO, koji u stavu 2. propisuje obavezu vraćanja, odnosno naknade vrednosti kada se nešto primi obzirom na osnov koji se nije ostvario, ili je kasnije otpao. Ugovor zaključen između parničnih stranaka kao osnov nije se ostvario za 7,46 m2, te tuženi protivvrednost navedenih kvadrata u evrima od 16..113,60 evra drži bez pravnog osnova i dužan je da ih tužiocu vrati.

Neosnovano je pozivanje revidenta na odredbu člana 488. do 500. ZOO, koji propisuju postupanje ugovornih strana u slučaju postojanja materijalnih nedostataka, te kako tužilac nije postupio u smislu navedenih zakonskih odredbi i tražio sniženje kupoprodajne cene u smislu člana 488. stav 1. tčka 2. ZOO, to je u smislu člana 500. istog zakona izgubio pravo na sniženje cene. Predmet tužbenog zahteva nije prigovor tuženog na kvalitativni nedostatak stana, već povraćaj uplaćenog iznosa za veću kvadraturu stana, koji je tužiocu predat sa manjom kvadraturom. Ugovor zaključen između parničnih stranaka sa aneksom pravni je osnov regulisanja međusobnih odnosa parničnih stranaka u pogledu površine stana od 117 m2, uvećano za 2,54 m2, po osnovu ugovorenog odstupanja bez uticaja na promenu cene, dok je za tužioca osnov otpao za 7,46m2 budući da to odstupanje nije ugovoreno, te vraćanje kupoprodajne cene u tom delu tužilac ima pravo po članu 210. ZOO, a ne po odredbama na koje se revident poziva, jer tužilac i ne traži umanjenje cene po kvadratu zbog kvalitativnih nedostataka stana.

Na osnovu izloženog i članova 414. stav 1. i 416. stav 1. relevantnog ZPP, Vrhovni kasacioni sud je delimično odbio reviziju tuženog, a delom istog usvojio i odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 2. ZPP, u vezi sa članom 150. i 154. istog zakona, tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 172.543,83 dinara, koji iznos predstavlja 74,6% parničnih troškova dosuđenih tužiocu drugostepenom presudom, a imajući u vidu da je sa tim procentom nakon odlučivanja revizijskog suda uspeo po tužbi.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.