U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u parnici tužilje V.M. iz A., koju zastupaju B.O., advokat iz N. i N.K., advokat iz N., protiv tuženog P.z.m.ž. i t. M.T. DOO K., opština B., koga zastupaju G.P. i S.M., advokati iz B., radi utvrđenja i poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2025/15 od 02.10.2015. godine, u sednici održanoj 18.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2025/15 od 02.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aleksincu P1 2233/13 od 03.06.2015. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da izjava tužilje o otkazu – prestanku radnog odnosa od 02.02.2013. godine, potpisana od strane tužilje, ne proizvodi pravno dejstvo, te je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 01.02.2013. godine, a tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi trokove parničnog postupka u iznosu od 150.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2025/15 od 02.10.2015. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme po ugovoru o radu od 28.01.2009. godine. Tužilja je potpisala pismenu izjavu od 02.02.2013. godine, kojom izjavljuje da svojevoljno daje otkaz ugovora o radu. U tekstu izjave, koja je kao štampani obrazac ranije pripremljena, olovkom je upisan datum zasnivanja radnog odnosa – 28.01.2009. godine i datum izjave – 02.02.2013. godine, kao datum kada će tužilji prestati radni odnos. Tužilja je sama upisala svoje lične podatke u obrazac (raniji broj lične karte …) i potpisala se. Rešenjem tuženog od 01.02.2013. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu, zbog toga što je dala samovoljni raskid radnog odnosa i utvrđeno je da joj radni odnos prestaje 02.02.2013. godine. Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja izjavu o prestanku radnog odnosa, na zahtev direktora tuženog, potpisala prilikom zaključenja ugovora o radu dana 28.01.2009. godine i da je navedena izjava bila osnov za donošenje rešenja kojim joj se otkazuje ugovor o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada su poništeni otkaz ugovora i rešenje tuženog od 01.02.2013. godine kojim je tužilji prestao radni odnos, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad.

Odredbom člana 175. tačka 4. Zakona o radu, propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog. Odredbom člana 178. stav 1. navedenog zakona je propisano da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu.

Prema navedenim odredbama zakona izjava zaposlenog kojom otkazuje ugovor o radu ima karakter jednostrane izjave volje, za čiju punovažnost je potrebno da je da slobodno izražena. Tužilja nije izrazila volju da joj radni odnos prestane, jer je po zahtevu direktora tuženog izjavu „otkaz ugovora o radu“ od 02.02.2013. godine, u kome nisu bili navedeni ime i prezime tužilje, niti datum prestanka radnog odnosa, potpisala prilikom zasnivanja radnog odnosa. Prema odredbi člana 28. Zakona o obligacionim odnosima, izjava volje mora biti takva da se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, pri čemu mora biti učinjena slobodno i ozbiljno. U ovom slučaju, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, izjava tužilje o otkazu koja je bila osnov za prestanak radnog odnosa ne proizvodi pravno dejstvo, jer ne izražava pravu volju tužilje da joj radni odnos kod tuženog prestane primenom člana 178. Zakona o radu.

U reviziji tuženog, između ostalog, ukazuje se da sudovi nisu ocenili zakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, s obzirom na to da su se bavili utvrđenjem rušljivosti izjave volje, zbog čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi revizijski navodi nisu osnovani, iz razloga što se osnov za prestanak radnog odnosa, nalazi, upravo, u tužiljinoj volji koja je u konkretnom slučaju bila ograničena time što je izjava o raskidu potpisana istog dana kada je radni odnos zasnovan, iz čega proizlazi da je izjava volje bez dejstva. Dakle, pravilna primena člana 178. Zakona o radu koja bliže uređuje otkaz od strane zaposlenog podrazumeva da izjava volje zaposlenog mora biti slobodna, odnosno da mane u volji izjavu zaposlenog čine rušljivom i istovremeno rešenje o otkazu nezakonitim, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Revizijski navod, da je protiv tužilje pokretnuta istraga zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo na radu i u vezi sa radom, nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, iz razloga što tužilji otkaz nije dat po članu 179. tačka 4. Zakona o o radu – zbog učinjenog krivičnog dela, već je predmet ovog spora ocena zakonitosti prestanka radnog odnosa otkazom od strane zaposlenog, u smislu člana 175. tačka 4. navedenog zakona.

Imajući ovo u vidu, osporena izjava i odluka o prestanku radnog odnosa pravilno su poništene kao nezakonite, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.