Presudom Višeg suda u Požarevcu 2 Kž1 53/16(2014) od 12.04.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog M.V. i njegovog branioca – advokata O.P. i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu 40 K.474/14 od 16.11.2015. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.V. – advokat O.P. zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine u celini prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku i predmet vrati na ponovnu odluku organu postupka ili na suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu ili da u celini preinači prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da sud nije trebalo da okrivljenog M.V. oglasi krivim za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, već je bio u obavezi da primeni odredbu člana 170. stav 4. KZ, koja predviđa nekažnjivost za krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. do 3. KZ pod zakonom određenim uslovima. Ovo imajući u vidu da su u konkretnom slučaju, po mišljenju odbrane, kumulativno ostvareni i objektivni i subjektivni uslov da se u odnosu na okrivljenog primeni član 170. stav 4. KZ, budući da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja privatnog tužioca, već isključivo namera da zaštiti svoja prava i odbrani svoje interese.

Izneti navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni M.V. „..... u predmetu P.br.1111/14-56 pred Osnovnim sudom u Požarevcu predao pismeni podnesak pod nazivom „odgovor na tužbu“, u kome je uvredio privatnog tužioca M.Đ., navodeći uvredljive i omalovažavajuće reči: Tužilac je ogrezao u prevarnim radnjama, stekao ogromno iskustvo u sporenju sa svima sa kojima je radio i bio u poslovnim ili obligacionim odnosima, pa je tako i ovde video šansu za solidarnu prevaru ......“, jasno i nedvosmisleno proizilaze sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom i s tim u vezi kod okrivljenog namera omalovažavanja privatnog tužioca. Imajući u vidu navedeno, te da u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci prvostepene presude nije napisano da je uvredljiva izjava data u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa i da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja privatnog tužioca, to nižestepeni sudovi po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nisu povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog, kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući da sud nije uopšte cenio okolnosti pod kojima je okrivljeni izneo navedene reči koje se odnose na privatnog tužioca, a koje su posledica nerešenih imovinskopravnih odnosa na relaciji privatnog tužioca prema okrivljenom i nedozvoljenih radnji privatnog tužioca, te da je sud pogrešno utvrdio da se privatni tužilac osećao uvređenim pošto je to u suprotnosti sa iskazom samog privatnog tužioca i njegovim ponašanjem tokom krivičnog postupka, kao i da sud nije dao valjane razloge zašto nije prihvatio odbranu okrivljenog da on nije autor inkriminisanog podneska, pogrešno ceneći da je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem, branilac okrivljenog u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.V. - advokata O.P., to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                             Nevenka Važić,s.r.