U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Janka Lazarevića, predsednika veća, Bate Cvetkovića, Gorana Čavline, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Ivanom Trkuljom Veselinović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Zorana Vukšića i dr, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Jugoslavije, odlučujući o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Zorana Vukšića i Branka Hrnjaka, advokata D.P. i R.B., podnetim protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K Po2 9/13 od 29.05.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 6/15 od 12.02.2016. godine, u sednici veća održanoj 29.06.2016. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Branka Hrnjaka, advokata R.B., podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K Po2 9/13 od 29.05.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 6/15 od 12.02.2016. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Branka Hrnjaka u preostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Vukšića, advokata D.P., podnet protiv navedenih presuda u celosti, ODBACUJU kao nedozvoljeni.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K Po2 9/13 od 29.05.2015. godine okrivljeni Zoran Vukšić, Slobodan Strigić i Branko Hrnjak su oglašeni krivim da su izvršili krivično delo ratni zločini protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22. KZJ za koje su osuđeni i to: okrivljeni Zoran Vukšić na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina u koju mu će se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 24.12.2009. godine do 09.02.2012. godine; okrivljeni Slobodan Strigić na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina u koju će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 24.12.2009. godine do 12.02.2010. godine; okrivljeni Branko Hrnjak na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina u koju će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 24.12.2009. godine do 14.05.2010. godine. Okrivljeni su obavezani da naknade troškove krivičnog postupka o čijoj će visini sud odlučiti posebnim rešenjem. Oštećeni J.Č., Ž.J., G.A., M.B., J.N., G.Z., I.B., S.T., A.B. i J.V. su upućeni da svoje imovinskopravne zahteve ostvare u parničnom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 6/15 od 12.02.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Tužioca za ratne zločine, branilaca okrivljenih Zorana Vukšića, Slobodana Strigića i Branka Hrnjaka, a presuda Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K Po2 9/13 od 29.05.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti su blagovremeno podneli:

- branilac okrivljenog Zorana Vukšića, advokat D.P., zbog „povrede zakona na štetu osuđenog“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude;

- branilac okrivljenog Branka Hrnjaka, advokat R.B., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude u pogledu pravne kvalifikacije i odluke o kazni prema okrivljenom Branku Hrnjaku i izrekne mu blažu kaznu ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Branilac okrivljenog Branka Hrnjaka u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pobijanim presudama povređen zakon u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ, jer po oceni branioca u konkretnom slučaju Branko Hrnjak nije postupao kao saizvršilac već kao pomagač, budući da je radnja pomaganja ona koja doprinosi izvršenju krivičnog dela, ali nije uslov za ostvarivanje određenog krivičnog dela i ne doprinosi bitno izvršenju krivičnog dela. Naime, po oceni branioca, radnje koje je okrivljeni preduzimao kritičnom prilikom, a kako su to utvrdili nižestepeni sudovi, nisu bitno doprinele izvršenju dela, jer bi se delo svakako moglo izvršiti i bez prisustva okrivljenog Branka Hrnjaka, a naročito imajući u vidu da okrivljeni Branko Hrnjak nije pucao na oštećene kritičnom prilikom, niti je preduzeo drugu aktivnu radnju.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog Branka Hrnjaka ukazuje na to da je pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 2) ZKP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pobijane prvostepene presude, proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela ratni zločini protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22. KZJ, odnosno proizilazi da je okrivljeni Branko Hrnjak zajedno sa okrivljenima Zoranom Vukšićem i Slobodanom Strigićem, kao i sa okrivljenim Z.M. protiv koga je postupak u prekidu, u vreme unutrašnjeg oružanog sukoba koji se vodio unutar Republike Hrvatske u vreme od polovine 1991. do druge polovine 1995. godine kršeći pravila Međunarodnog prava prema civilnom stanovništvu nesrpske nacionalnosti koji nisu pripadali ni jednoj oružanoj formaciji niti su učestvovali u vojnim operacijama u navedenom periodu, dana 17.10.1991. godine „maricom“ sva četvorica okrivljenih zajedno sa oštećenima V.Č., M.Č., I.Č. i A.Č. krenuli navedenim vozilom da bi posle izvesnog vremena i pređenog puta okrivljeni Strigić koji je upravljao navedenim vozilom po zahtevu okrivljenog Vukšića skrenuo sa glavnog puta na neki sporedni put i kada su stigli do ruševina napuštenog salaša Karaševo, tu stali, nakon čega su okrivljeni Vukšić i M. prvo izveli oštećenog M.Č. koga za ruku je vodio M., a ostala trojica su se kretala iza njih, te pošto su prišli nekoliko desetina metara okrivljeni Vukšić je prvo nožem ubo oštećenog u predelu vrata dok ga je za to vreme okrivljeni M. držao za ruku i kosu, tako da je smrt oštećenog M.Č. nastupila usled zadobijenih povreda, nakon čega okrivljeni Strigić i Hrnjak iako prećutno, svesno i voljno prihvataju zajedničko delovanje saglašavajući se sa prethodnim i očigledno jasno pokazanim nameravanim ponašanjem i postupcima okrivljenog Vukšića i M. u odnosu na još žive oštećene pošto nadalje i sami učestvuju i bitno doprinose ubistvu preostale trojice oštećenih tako što sada zajedno sva četvorica izvode ih iz „marice“ i to redom prvo I., zatim V., koje na istom mestu kao u prethodnom slučaju odvode Vukšić, M. i Strgić, gde okrivljeni Vukšić ispaljuje iz svog revolvera po jedan projektil iz neposredne blizine i to I.Č. u predelu glave i desne nadlaktice, V. u predelu trupa, dok je za to vreme okrivljeni Hrnjak stajao pored „marice“ pazeći da neko od preostalih ne bi pobegao i na kraju sva četvorica izvode i odvode na mesto i poslednjeg A. gde okrivljeni Vukšić i u ovog oštećenog ispaljuje najmanje jedan projektil iz svoga revolvera u glavu, a kada je ovaj pao, u njega, ali i prema ostalim već prethodno pogođenim i palim oštećenima i okrivljeni Strigić ispaljuje iz neposredne blizine više projektila iz svoje automatske puške tako da je smrt oštećenih nastupila usled prostrelnih rana koje su tom prilikom zadobili, a nakon čega su se zajedno svi okrivljeni vratili u Beli Manastir gde su u stanu okrivljenog Z.M. podelili prethodno oduzete stvari i novac od oštećenih.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, okrivljeni Zoran Vukšić. Slobodan Strigić i Branko Hrnjak su u izvršenju krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 122. stav 1. KZJ postupali kao saizvršioci i to u smislu u kojem je saizvršilaštvo određeno u članu 22. KZJ, jer su okrivljeni zajedno učestvovali u radnji izvršenja dela i to sa umišljajem, pri čemu je ovo njihovo zajedničko delovanje prisutno od samog početka svake njihove akcije i radnje, počev od odvoženja oštećenih „maricom“ do napuštenog salaša Karaševo, preko lišenja života najpre oštećenog M.Č. od strane okrivljenog Vukšića i M., što su okrivljeni Strigić i Hrnjak iako prećutno, svesno i voljno prihvatili kao zajedničko delovanje i saglasili se sa prethodnim i očigledno jasno pokazanim nameravanim ponašanjem i postupcima okrivljenog Vukšića i M. u odnosu na još žive oštećene i njih dvojica nadalje sami učestvovali i bitno doprineli ubistvu ostale trojice oštećenih, pa do podele međusobno prethodno oduzetih stvari i novca od oštećenih. Dakle, u konkretnom slučaju tačno se znalo ko kakvu ulogu ima u umišljenom ostvarenju krivičnog dela i zajedničkom učestvovanju u radnji izvršenja.

Imajući u vidu navedeno, a kako je pobijanim presudama u pogledu krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe izvršena pravilna kvalifikacija kao krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22. KZJ, a za koje krivično delo je okrivljeni Branko Hrnjak oglašen krivim i za koje mu je izrečena kazna u granicama koje su zakonom propisane za to delo, to su navodi branioca okrivljenog Branka Hrnjaka, da u konkretnom slučaju okrivljenog trebalo oglasiti krivim kao pomagača, a ne kao saizvršioca, ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog Branka Hrnjaka u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog Branka Hrnjaka u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je pobijanim presudama povređen zakon u pogledu odluke o kazni, i u vezi sa tim navodi da je u odnosu na utvrđeno činjenično stanje i okolnosti pod kojima se događaj odigrao, kao i ulogu samog okrivljenog Branka Hrnjaka sud imao sve elemente da na utvrđeno činjenično stanje ovom okrivljenom ublaži kaznu, posebno imajući u vidu olakšavajuće i odsustvo otežavajućih okolnosti na strani okrivljenog.

Iznetim navodima po oceni ovog suda, branilac okrivljenog Branka Hrnjaka ukazuje na to da nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke o kazni u odnosu na ovog okrivljenog nisu pravilno odmerili kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Branilac okrivljenog Zorana Vukšića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, s obzirom na to da je glavni pretres u postupku održan bez lica čije je prisustvo na pretresu bilo obavezno, budući da je ovom okrivljenom u predmetnom postupku 24.12.2009. godine postavljen branilac po službenoj dužnosti advokat I.T., koja je istom bila branilac do 30.01.2012. godine, a suprotno odredbi člana 14v. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. Naime, navedeni branilac nije imala advokatski staž od 10 godina profesionalnog iskustva iz oblasti krivičnog prava.

Kako član 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 5) i 441. stav 1. ZKP, kao ni zbog povrede člana 14v Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, to je Vrhovni kasacioni sud, zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Branilac okrivljenog Zorana Vukšića u zahtevu za zaštitu zakonitosti označava i povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali kako uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom Zoranu Vukšiću u predmetnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahteve branilaca okrivljenih odbacio kao nedozvoljene, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljenog Zorana Vukšića odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović, s.r.                                                                                    Janko Lazarević, s.r.