Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 571/2016
14.04.2016. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca P.V. iz Z., koga zastupa punomoćnik J.M., advokat iz Z., protiv tužene S.Đ. iz Z., koju zastupa punomoćnik S.M., advokat iz Z., radi zakonskog izdržavanja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 510/15 od 18.11.2015. godine, u sednici veća od 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

Delimično se UVAŽAVA revizija tužioca i PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 510/15 od 18.11.2015. godine u stavu 1. izreke i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 10 P2 355/2015 (2014) od 02.10.2015. godine u stavu 1. izreke, pa se obavezuje tužena S.Đ. iz Z. da na ime zakonskog izdržavanja tužiocu P.V. iz Z. plaća mesečno po još 18.000,00 dinara počev od 13.06.2014. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, neisplaćene rate isplati odjednom, a buduće rate plaća najkasnije do 10. u mesecu za tekući mesec sa zakonskom zateznom kamatom od docnje sa isplatom budućih rata do njihove isplate, sve u roku od 15 dana po prijemu sudske odluke i pod pretnjom prinudnog izvršenja.

U preostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

Tužena S.Đ. se OBAVEZUJE da tužiocu P.V. naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 (dvanaesthiljada) dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 10 P2 355/2015 (2014) od 02.10.2015. godine, u stavu 1. izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime doprinosa za izdržavanje plaća mesečno 48.000,00 dinara počev od 13.06.2014. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, da dospele, a neisplaćene rate plati odjednom sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake rate do isplate, buduće redovno mesečno plaća do 10. u mesecu za tekući mesec, u slučaju docnje sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake rate do isplate sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. U stavu 2. izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 510/15 od 18.11.2015. godine, u stavu 1. izreke, žalba tužioca se delimično uvažava, a delimično odbija, pa se presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 10 P2 355/2015 (2014) od 02.10.2015. godine u odbijajućem delu – u stavu 1. izreke, potvrđuje. U stavu 2. izreke, rešenje o troškovima spora sadržano u stavu 2. izreke prvostepene presude se preinačava tako što se tužena obavezuje da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 67.500,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. U stavu 3. izreke je odbijen tužiočev zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povrede postupka na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin tužene iz braka sa N.V. u kom braku je rođena i maloletna ćerka. Brak je razveden i otac je obavezan da doprinosi izdržavanju maloletne ćerke, koja je učenica srednje škole i poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, sa 15% od svojih stalnih mesečnih primanja. Tužilac je rođen ... godine, nalazi se na redovnom školovanju (studira na dva fakulteta – Fakultetu za s. na U. U. u B. i F.z.s. i.f.v. U. u N.S.). Osim toga je i vrhunski sportista (tekvondo) pa treninzi i takmičenja zahtevaju dodatna sredstva. Stanuje u N.S. gde pohađa nastavu na fakultetu, a tri puta nedeljno trenira u R.. Uzevši u obzir sve navedeno kao i ostale životne potrebe, sudovi su zaključili da je za mesečno izdržavanje tužioca potrebno oko 137.000,00 dinara.

Utvrđujući mogućnosti tužene i drugog roditelja da učestvuje u zadovoljavanju tih potreba sudovi su našli da je tužena lekar specijalista i da su njena ukupna mesečna primanja i to po osnovu redovne zarade, prekovremenog i dopunskog rada oko 145.000,00 dinara. Od tih sredstava ona doprinosi zakonskom izdržavanju tužioca sa 22.000,00 dinara mesečno. Na taj iznos je obavezana pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu, koja je doneta u toku trajanja ove parnice, a tužilac je inače u parnici potraživao po osnovu zakonskog izdržavanja ukupno 70.000,00 dinara, pa se u ponovnom postupku odlučuje o preostalom traženju s obzirom da je u tom delu drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu. Osim toga, otplaćuje stambeni kredit u mesečnom iznosu od 502,42 CHF, ima mesečne troškove za komunalije oko 20.000,00 do 25.000,00 dinara i za sopstveno izdržavanje oko 20.000,00 dinara, a učestvuje i u izdržavanju maloletne ćerke. Tužiočev otac je građevinski inženjer, zaposlen u N. a.d. N.S. gde po osnovu stalnih mesečnih primanja i to na ime mesečne zarade kao i godišnjih premija zarađuje oko 303.000,00 dinara mesečno. Od tog iznosa on 15% izdvaja za zakonsko izdržavanje maloletne ćerke ili oko 45.000,00 dinara, ima troškove komunalija oko 20.000,00 dinara, troškove za sopstvene potrebe 30.000,00 do 40.000,00 dinara i ima kredit za otplatu automobila od 25.000,00 dinara mesečno.

Ceneći navedeno, sudovi su zaključili da su realne potrebe studenta oko 67.000,00 dinara mesečno i da te potrebe mogu da se zadovolje učešćem roditelja sa po 15% od njihovih stalnih mesečnih primanja. S obzirom da majka sa tim iznosom već učestvuje u izdržavanju tužioca a na osnovu pravnosnažne presude koja je doneta u toku trajanja ove parnice, kao i da odnosi između tužioca i tužene kao majke nisu dobri, te da bi određivanje većeg iznosa obaveze tužene bilo za nju očigledno nepravedno, tužbeni zahtev je u preostalom delu odbijen kao neosnovan.

Odredbom člana 160. stav 1. Porodičnog zakona je predviđeno da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Međutim, isti zakon u članu 162. stav 3. predviđa da, ako je poverilac izdržavanja dete visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nalaze da tužilac za svoje potrebe troši mesečno oko 137.000,00 dinara ali da to nisu realne potrebe već da su one oko 67.000,00 dinara mesečno. Po mišljenju ovog suda utvrđivanjem realnih troškova studenta nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 162. stav 3. Porodičnog zakona jer ona upravo insistira na životnom standardu roditelja i daje pravo detetu da mu se kroz iznos zakonskog izdržavanja omogući isti takav standard. Tužiočevi roditelji su oboje sa nadprosečnim primanjima pri čemu je odnos između primanja oca i primanja majke u odnosu od približno 2 prema 1 u korist oca. Otuda roditelji i u izdržavanju tužioca treba da učestvuju sa približno takvim odnosom. Tužiočeve potrebe koje je prvostepeni sud utvrdio na oko 137.000,00 dinara su proistekle iz činjenice da on studira na dva fakulteta i da je vrhunski sportista, a sa druge strane imajući u vidu njihova primanja roditelji te potrebe mogu da zadovolje ne ugrožavajući sopstvenu egzistenciju, niti druge obaveze zakonskog izdržavanja. S obzirom da majka po pravnosnažnoj presudi već učestvuje u izdržavanju tužioca sa 22.000,00 dinara, po mišljenju ovog suda, njene mogućnosti da u tom izdržavanju učestvuju su veće i iznose oko 40.000,00 dinara mesečno. Sa tim iznosom ona neće ugroziti sopstvenu egzistenciju, moći će da učestvuje u izdržavanju maloletne ćerke, s tim što se njoj u izdržavanje uračunava i svakodnevna briga o vaspitanju i negovanju maloletnog deteta i da namiri ostale potrebe, a imajući u vidu i učešće oca zadovoljiće se potrebe tužioca kako su napred utvrđene. Na taj način su zadovoljeni i kriterijumi iz člana 155. stav 2. Porodičnog zakona, te u takvoj situaciji ne može da se radi o očiglednoj nepravdi po tuženu bez obzira na to kakvi su odnosi između nje i tužioca. U skladu sa navedenim ovaj sud je i preinačio nižestepene presude i tuženu obavezao da u izdržavanju tužioca učestvuje sa još 18.000,00 dinara mesečno stavom prvim izreke ove presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Za preostali iznos, a kojim je odbijen tužiočev zahtev za izdržavanje do traženih 70.000,00 dinara revizija je neosnovana, odnosno tužilac neosnovano ističe da su mogućnosti tužene i veće od onih kako je to navedeno u ovoj odluci. Tužiocu ne pripada kamata na iznose zaostalih rata, s obzirom da one nisu dospele, odnosno ni utvrđene do donošenja ove presude, a pravilna je i odluka drugostepenog suda u pogledu troškova postupka koji su tužiocu dosuđeni. S tim u vezi i odlučeno je kao u stavu drugom izreke ove presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka od 12.000,00 dinara za pisanje revizije od strane advokata, koliko je to u reviziji traženo, a ostali troškovi revizijskog postupka nisu priznati, s obzirom da nisu ni opredeljeni.