U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilje N.G. iz L. koju zastupa punomoćnik G.S., advokat iz B., protiv tužene Opšte bolnice iz L., koju zastupa punomoćnik S.M., iz L., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 1021/14 od 27.03.2015. godine, u sednici veća od 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 1021/14 od 27.03.2015. godine u odnosu na stav jedan izreke.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 1021/14 od 27.03.2015. godine u stavu dva i tri izreke, pa se u tom delu predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P 1978/11 od 22.02.2013. godine, u stavu 1. izreke, obavezuje se tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.12.2012. godine pa do konačne isplate u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a za veće potraživanje od dosuđenih do traženih 2.100.000,00 dinara tužbeni zahtev se odbija kao neosnovan. Stavom 2. izreke, obavezuje se tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati 5.841.955,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 22.01.2013. godine pa do isplate u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Stavom 3. izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 505.470,00 dinara, a za veće traženje na ime troškova postupka do 722.100,00 dinara, zahtev je odbijen kao neosnovan. Prvostepena presuda je ispravljena rešenjem istog suda P 1978/11 od 13.01.2014. godine u stavu prvom izreke utoliko što umesto 18.12.2012. godine treba da stoji 22.02.2013. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 1021/14 od 27.03.2015. godine, u stavu 1. izreke preinačuje se prvostepena presuda, tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjene opšte životne aktivnosti isplati 500.000,00 dinara sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu 2. izreke preinačena je prvostepena presuda i u delu koji se odnosi na potraživanje materijalne štete tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj po tom osnovu isplati 5.841.955,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Preinačena je i odluka o troškovima spora tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti neka od povreda postupka na koje revizija ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je po osnovu radnog odnosa kod tužene dodeljen 1979. godine na korišćenje dvosoban stan u L., a na osnovu rešenja o dodeli tog stana ona je sa SIZ-om zaključila ugovor o njegovom korišćenju i isti koristila zajedno sa suprugom i sinom. Tužilja je 1972. godine raskinula radi odnos kod tužene i tada se zaposlila u Domu zdravlja u G., a u spornom stanu je ostao da stanuje njen suprug koji je radio kod tužene kao hirurg i to do njegove smrti ... godine, s tim što faktička zajednica života između tužilje i njenog supruga nije prekidana do tada. Nakon smrti supruga tužena je tužilji osporila pravo na korišćenje stana zbog čega je pokrenula postupak radi raskida ugovora o korišćenju stana i taj postupak je vođen u predmetu Opštinskog suda u Loznici P br. 731/02 i isti je okončan 10.02.2003. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužene odnosno Zdravstvenog centra d. M.M. za raskid ugovora kao neosnovan. Tužena je dala sporni stan privremeno na korišćenje drugom licu i to lice je uvela u posed 29.11.1991. godine, a tužilja je u posed stana ponovo stupila nakon okončanja pomenutog parničnog ostupka 10.06.2004. godine. Po useljenju u stan tužilja je platila zaostala dugovanja za komunalne usluge, porez, naknadu za građevinsko zemljište, a do vraćanja u taj stan stanovala je u iznajmljenom stanu u B.. Veštačenjem je u postupku utvrđeno da su događanja u vezi korišćenja spornog stana i parnica koja je oko toga vođena kod tužilje izazvala psihički poremećaj što je dovelo do umanjenja životne aktivnosti od 40% i duševnih patnji zbog toga. Tokom stanovanja u B. tužilja je imala izdatke u visini zakupnine za korišćenje stana. U ovoj parnici ona je najpre potraživala naknadu po osnovu plaćenih komunalnih troškova, poreza i drugog za sporni stan i u tom delu je njen tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen. Potraživala je i naknadu nematerijalne štete po osnovu umanjenja životne aktivnosti kao i naknadu materijalne štete u visini zakupnine za stan u B., a koja je u postupku utvrđena. Prvostepeni sud je našao da je njeno potraživanje na ime nematerijalne i materijalne štete delimično osnovano, dok je drugostepeni sud našao da su ta potraživanja neosnovana zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da u konkretnom slučaju ne postoji osnov da se tužilji dosudi nematerijalna šteta po osnovu duševnih patnji zbog umanjenja životne aktivnosti, bez obzira što iz obavljenih veštačenja proizilazi da postoji uzročno posledična veza između vođenja parnice oko raskida ugovor o korišćenju stana i psihičkih poremećaja kod tužilje usled kojih kod nje postoji umanjenje životne aktivnosti, a time i psihičke patnje. Radilo se o imovinskom sporu, a motiv tužene za pokretanje i vođenje te parnice objektivno je mogao da bude zaštita imovinskih interesa za koje je tužilac smatrao da postoje. Sama činjenica da je nakon dugogodišnjeg vođenja postupka tužena tu parnicu izgubila ne znači da je ona vođena zlonamerno i šikanozno u cilju povrede časti i ugleda tužilje, kako to ona u reviziji navodi. Osim toga tužilja u postupku nije ni dokazala da je parnica vođena zlonamerno, šikanozno, u cilju povrede njenog ugleda, časti i prava ličnosti, kako ona to tvrdi u reviziji, pa kada se sve ima u vidu proizilazi da je odluka drugostepenog suda u tom delu pravilna. Zbog toga je i odlučeno kao u stavu jedan izreke ove presude na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Osnovano tužilja u reviziji navodi da je, kod odlučivanja o naknadi materijalne štete, drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, drugostepeni sud nalazi da tužilji u ovoj parnici materijalna šteta ne može da pripadne u visini iznosa zakupnine koju je plaćala za stan u B. u kome je stanovala, već da je eventualno mogla da traži naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu prihoda koji je mogla da ostvari izdavanjem u zakup stana u L., ali kako ona taj izgubljeni prihod nije dokazala, zahtev je zbog toga neosnovan. Međutim, odredbom člana 10. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ br. 50/92...99/11), je predviđeno da zakupodavac može da otkaže ugovor o zakupu stana i u slučaju ako zakupac bez saglasnosti zakupodavca izdaje stan u podzakup. To znači da tužilja praktično sporni stan i nije mogla da izdaje u zakup, pa otuda ni da po tom osnovu ostvaruje prihod. Tužilja u ovoj parnici tvrdi da je ona mogla da stanuje u tom stanu, ali da je u tome sprečena radnjom tužene zbog čega je morala da ostane u B. i plaća stan. Dakle, ona u stvari i ne traži štetu po osnovu izmakle dobiti iz člana 189. stav 3, kako to smatra drugostepeni sud, već traži stvarnu štetu po članu 155. ZOO. Da li je tužilja morala sve vreme da stanuje u B. ili je mogla da nađe jeftiniji stan u L. nije pitanje osnova potraživanja, već može da bude od značaja za visinu štete, ako se ispune i ostali zakonski uslovi. Kako drugostepeni sud nije imao u vidu sve navedeno, to je presuda tog suda u odnosu na materijalnu štetu morala biti ukinuta na osnovu člana 407. stav 2. ZPP, kao i u odnosu na troškove spora.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu sve što je navedeno, pa će pravilno primeniti materijalno pravo i nakon toga i u preostalom delu doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.