U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužilje D.M.L. iz L., čiji je punomoćnik advokat D.B. iz L., protiv tuženog S.p. L. DOO iz L., čiji je punomoćnik advokat M.R. iz L., radi poništaja rešenja o otkazu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5634/13 od 31.10.2014. godine, u sednici održanoj 29.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5634/13 od 31.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica Lazarevac, P1 br.3650/12 od 24.01.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno rešenje br.4268 od 11.05.2009. godine doneto od strane direktora tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu br.254 od 14.01.2008. godine i aneks ugovora o radu broj 1860 od 11.03.2008. godine, te je obavezan tuženi da tužilju vrati u radni odnos na radno mesto referenta kontrole prihoda ili drugo radno mesto prema sposobnostima, znanju i stručnoj spremi (stav 1). Odbačena je tužba u delu zahteva da se proglasi ništavim rešenje tuženog o proglašenju viška zaposlenih br.4022 od 04.05.2009. godine i u delu zahteva za naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 11.05.2009. godine do povratka na posao (stav 2). Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka (stav 3).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.5634/13 od 31.10.2014. godine, potvrđena je navedena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je poništeno rešenje tuženog br.4268 od 11.05.2009. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 254 od 14.01.2008. godine i aneks ugovora o radu broj 1860 od 11.03.2008. godine, a tuženi obavezan da tužilju vrati u radni odnos na radno mesto referenta kontrole prihoda, u kojem delu je žalba tuženog odbijena kao neosnovana (stav 1). Prvostepena presuda je ukinuta u preostalom delu stava prvog izreke, koji se odnosi na raspored tužilje i odbačena je tužba u pogledu zahteva da se tuženi obaveže da tužilju vrati u radni odnos na drugo radno mesto prema sposobnostima, znanju i stručnoj spremi (stav 2). Ukinuto je i rešenje sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, u delu kojim je odbačena tužba u pogledu zahteva za naknadu štete u visini izgubljene zarade za period 11.05.2009. godine do povratka na posao i u stavu trećem izreke, predmet je u tom delu ustupljen Osnovnom sudu u Lazarevcu na ponovni postupak i odlučivanje (stav 3).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude sadržane u stavu prvom izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...55/14) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti se revizijom ukazuje na ovu bitnu povredu. Nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se poziva tuženi u razlozima revizije. Nižestepene presude sadrže jasnu odluku o tužbenom zahtevu obrazloženu dovoljnim i valjanim razlozima, koji nisu u protivrečnosti sa sadržinom spisa i dokaza u njima. Drugostepena presuda, pored toga, sadrži i ocenu žalbenih navoda od značaja i razloge uzete u obzir po službenoj dužnosti, u smislu člana 382. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima referenta kontrole prihoda. Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 25.03.2009. godine, smanjen je broj izvršilaca za radno mesto referent kontrole prihoda sa četiri na tri izvršioca. Tim povodom je direktor tuženog doneo odluku od 04.05.2009. godine da će zbog izmene sistematizacije i smanjenja broja izvršilaca prestati potreba za radom jednog zaposlenog, bez obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih. Rešenjem tuženog br.4268 od 11.05.2009. godine tužilji je otkazan ugovor o radu broj 254 od 14.01.2008. godine i aneks 1 ugovora o radu broj 1860 od 11.03.2008. godine, zato što je usled organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je bila raspoređena. U obrazloženju rešenja je pored ostalog navedeno da je do prestanka potrebe za radom tužilje došlo usled smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu referent kontrole prihoda sa četiri na tri izvršioca. Drugih razloga za proglašenje tužilje viškom zaposlenih i donetu odluku o otkazu nije bilo. Tužilji je isplaćena otpremnina.

U vreme donošenja odluke o utvrđivanju viška zaposlenih i odluke o otkazu ugovora o radu tužilji zbog nastalih izmena u organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog važio je Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog br.329 od 17.01.2003. godine, sa izmenama i dopunama br.6747 od 17.08.2005. godine. Odredbom člana 111. Pojedinčanog kolektivnog ugovora kod tuženog predviđeno je da se zaposlenima ne može otkazati ugovor o radu zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena do potpisivanja aneksa ovog kolektivnog ugovora, predviđenog najkasnije do 01.03.2003. godine, kojim će se utvrditi prava zaposlenih koji su višak odnosno socijalni kretirijumi koji će se uvažavati prilikom utvrđivanja viška zaposlenih. Takvi kriterijumi nisu utvrđeni ni naknadnim izmenama i dopunama ovog Kolektivnog ugovora od 17.08.2005. godine.

Po prijemu odluke tuženog tužilja je kao neuka stranka lično podnela tužbu 06.08.2009. godine kojom je u ovoj parnici tražila sudsku zaštitu od otkaza zbog prestanka potrebe tuženog za njenim radom, zahtevajući poništaj nezakonitog rešenja o otkazu i vraćanje na rad. Tužbom je obuhvatila i rešenje o utvrđivanju viška zaposlenih i rešenje o otkazu ugovora o radu. Po nalogu prvostepenog suda, koji je postupio po nalogu iz ukidajućeg rešenja Apelacionog suda tužilja je uredila i dopunila tužbu označenjem broja i datuma pod kojim je doneto i zavedeno otkazno rešenje. Time je već podneta tužba dopunjena u pogledu identifikacije osporene odluke tuženog kao poslodavca kao predmeta tužbenog zahteva za poništaj otkaza i vraćanje na rad.

Polazeći od utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su, pre svega, pravilno ocenili kao neosnovan prigovor tuženog o neblagovremenosti tužbe. Zatim su meritorno odlučili o tužbenom zahtevu tako što je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i aneksu ugovora o radu tužilje i za vraćanje tužilje na rad i u radni odnos, a drugostepeni sud je u tom delu potvrdio prvostepenu presudu. Prilikom odlučivanja sudovi su pravilno primenili odredbe člana 179. tačka 9. u vezi člana 8, 153. i 155. stav 1. tačka 4. i 195. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 i 61/05) kao merodavnog prava.

Neosnovano se revizijom tuženog pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ocenu o blagovremenosti tužbe nižestepeni sudovi su zasnovali na pravilnoj primeni normi procesnog i materijalnog prava.

Pravilnom primenom odredbe člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu ocenili su da je tužilja, s obzirom na vreme prijema rešenja o otkazu ugovora o radu i vreme podnošenja tužbe, blagovremeno tražila sudsku zaštitu zahtevom za poništaj odluke o otkazu i za vraćanje na rad, pokretanjem spora u roku od 90 dana. Kasnija dopuna tužbe označenjem tačnog broja i datuma osporenog otkaznog rešenja učinjena je po nalogu prvostepenog suda o izvršenju naloga iz ukidajućeg rešenja drugostepenog suda u skladu sa ovlašćenjem iz člana 299. ZPP. Granice tog ovlašćenja nisu prekoračene od strane sudova, posebno s obzirom na činjenicu da je tužilja podnela tužbu bez punomoćnika, pa je već tada u smislu člana 103. ZPP, i kasnije u toku postupka bilo moguće i dopušteno dopunjavanje podataka i činjeničnih navoda tužbe na kojima je zasnovan tužbeni zahtev. U tom smislu kasnijim usaglašavanjem tužbenog zahteva se navodima tužbe u pogledu identifikacije odluke koja je predmet zahteva ne predstavlja preinačenje tužbe, bez obzira kako je označena takva procesna radnja stranke izvršena u skladu sa nalozima sudova u oba stepena. Drugostepeni sud je u pobijanom presudi u tom pogledu prihvatio činjenični i pravni zaključak prvostepenog suda i o tome dao dovoljne i pravilne razloge u svojoj presudi, ocenom navoda žalbe tuženog.

Zato ponovljeni navodi tuženog o neblagovremenosti tužbe i propustima sudova, koje iznosi u reviziji, nisu osnovani i ne dovode u sumnju odluku nižestepenih sudova kojom je po blagovremenoj tužbi meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu za sudsku zaštitu od nezakonitog otkaza. Suprotni navodi revizije prevazilaze okvir ukazivanja na propuste sudova u primeni procesnih pravila i ocenjenim bitnim povredama i ulaze u domen činjeničnog stanja ukazivanjem da je ono nepotpuno i pogrešno utvrđeno kako u pogledu ocene blagovremenosti tužbe tako i u pogledu ocene osnovanosti tužbenog zahteva. Međutim, ovakvi navodi i razlozi revizije nisu dozvoljeni u smislu člana 398. stav 2. ZPP, pa sa tog aspekta nisu detaljnije uzeti u razmatranje.

Tuženi kao poslodavac je dao tužilji kao zaposlenom otkaz ugovora o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je bila raspoređena usled organizacionih promena kojima je smanjen broj izvršilaca na poslovima radnog mesta referent kontrole prihoda sa četiri na tri izvršioca. Zakonski osnov otkaza sadržan je u odredbi člana 179. tačka 9. Zakona o radu, na koji se pozvao tuženi u svojoj odluci.

Navedenom odredbom je propisano da postoji opravdan razlog za otkaz koji se odnosi na potrebe poslodavca ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih potreba prestane potreba za obavljanjem određenog posla i drugu kada dođe do smanjenja obima posla. Ovakvom formulacijom zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U ovom drugom slučaju potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, što je i zahtev koji je predviđen odredbom člana 9. stav 3. u vezi člana 1. i 8. Konvencije broj 158 Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Sl. list SFRJ“– Međunarodni ugovori br.4/84, 7/91).

Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog iz 2003. godine predviđeno je da će se pre otkaza ugovora o radu zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena aneksom tog kolektivnog ugovora utvrditi prava zaposlenog koji su višak a posebno socijalni kriterijumi koji će se uvažavati prilikom utvrđivanja viška zaposlenih. Takav aneks kolektivnog ugovora kod tuženog nije zaključen u utvrđenom roku, a ni naknadno iako su izmene i dopune Pojedinačnog kolektivnog ugovora kod tuženog usvojene 17.08.2005. godine. Nezavisno od nepostojanja opšteg akta kojim bi bili regulisani kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena i smanjenja broja izvršilaca, bez jasnih kriterijuma i davanja razloga zašto je baš ona oglašena viškom od četiri izvršioca na istim poslovima prema dotadašnjoj sistematizaciji. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odluci o prestanku potrebe za radom tužilje i otkazu ugovora o radu nije prethodilo njeno poređenje sa ostalim izvršiocima na istim poslovima, bilo u pogledu ocenjivanja njihovog rada bilo u pogledu utvrđivanja njihovog ekonomsko-socijalnog položaja. Ostalo je nejasno na osnovu čega je doneta odluka i pobijano rešenje o otkazu.

Neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni odredaba člana 8. Zakona o radu u vezi sa međusobnim odnosom zakona i kolektivnog ugovora kao opšteg akta kojim se zaposlenom daju manja ili veća prava ili utvrđuju nepovoljniji odnosno povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom. Odsustvo obaveze tuženog kao poslodavca da u skladu sa odredbama člana 153. do 157. Zakona o radu sačini program rešavanja viška zaposlenih, jer daje otkaz samo jednom zaposlenom, ne oslobađa ga obaveze da to učini zakonito, primenom jasnog i objektivnog kriterijuma na osnovu kojeg je baš to lice utvrđeno kao višak između više zaposlenih zbog umanjenja broja izvršilaca na istim poslovima (upoređivanjem rezultata rada kao osnovnog odnosno imovnog stanja zaposlenih kao dopunskog kriterijuma).

Smisao odredbe člana 8. stav 1. Zakona o radu je da se kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu kao opštim aktima i ugovorom o radu ne mogu zaposlenom uskraćivati ona prava koja su mu data i garantovana Ustavom i zakonom. Naprotiv, opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije utvrđeno (stav 2. istog člana), što ovde nije slučaj. Cilj bolje radnopravne zaštite zaposlenih, uvažavanjem socijalnih kriterijuma prilikom utvrđivanja viška zaposlenih, iskazan u pojedinačnom kolektivnom ugovoru tuženog nije protivan, već je usklađen i komplementaran odredbama o višku zaposlenih i o otkazu ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. Zakona o radu.

Utvrđenjem da je tužilji nezakonito prestao radni odnos, nižestepeni sudovi su pravilno poništili rešenje o otkazu i usvojili njen zahtev za reintegraciju u proces rada, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.