Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 936/2015 od 11.06.2015. godine, delimično je preinačena prvostepena presuda, na način da se odbija tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi preda – isplati jubilarnu nagradu za 10 godina radnog staža, dok je u preostalom delu odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravosnažne drugostepene presude u potvrđujućem delu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u pobijanoj presudi je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 01.10.2005. godine zaključile ugovor o radu br. 223/R za poslove NK radnika brisača na visećoj brusilici u Tehničkom sektoru – Pogon čistione na neodređeno vreme. Dana 27.02.2009. godine tužilac je pismeno upozoren da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu jer se 25.02.2009. godine u vreme korišćenja pauze za kafu, verbalno sukobio sa brigadirom Ž.P. zbog njegove odluke da jedan par radnih cipela dodeli drugom radniku, a ne njemu, na koji način je učinio povredu radne discipline utvrđene članom 86. tačka 18. Kolektivnog ugovora i tačkom 19. tačka 18. Ugovora o radu. Tužena je rešenjem br. 09 dana 13.03.2009. godine otkazala Ugovor o radu tužiocu zbog toga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze zbog opisanog ponašanja učinjenog dana 25.02.2009. godine, na osnovu odredbe člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Sindikat tužene se izjasnio da je predviđena mera prestroga, jer tužilac do tada nije kažnjavan i da ga treba kazniti blažom kaznom. Nakon prestanka radnog odnosa kod tužene tužilac je bio prijavljen kao nezaposleno lice kod Nacionalne službe za zapošljavanje u nekoliko perioda do 12.03.2014. godine kada je zasnovao radni odnos. Od marta 2014. godine tužilac je zaposlen kod AD Z. na osnovu Ugovora o radu, gde je u periodu od septembra 2014. godine ostvario zaradu u iznosu od 178.033,00 dinara. Protiv tužioca do kritičnog dana nije bila podneta ni jedna prijava niti je vođen disciplinski postupak i nije bilo primedbi na njegov rad od strane nadređenih. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je koliku bi zaradu tužilac u spornom periodu ostvario za period za koji nije radio, kao i razlika između zarade koju je ostvario kod drugog poslodavca i koju bi ostvario kod tužene, kao i naknada troškova regresa za godišnji odmor.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je rešenje o otkazu tužiocu nezakonito i obavezali tuženog da ga vrati na rad i naknadi sve neisplaćene naknade zarade i druga pripadajuća primanja za period od prestanka radnog odnosa pa do 30.09.2014. godine. Za svoje odluke u ovom delu dali su pravilne i potpune razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Apelacioni sud u Novom Sadu je preinačio prvostepenu odluku na taj način što je odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati jubilarnu nagradu za 10 godina radnog staža sa obrazloženjem da je Kolektivnim ugovorom kod tuženog, između ostalog, i za jubilarnu nagradu propisano da će se isplaćivati u zavisnosti od uspešnosti u poslovanju.

Imajući u vidu sve navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije učinio takvu povredu radne discipline koja je propisana Kolektivnim ugovorom kod tužene zbog koje tužilac ne bi mogao da nastavi rad kod poslodavca, pa su zato našli da je tužiocu nezakonito otkazan Ugovor o radu.

Prema odredbi člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog i to: ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, ponašanje tužioca kritičnom prilikom je bilo nepristojno, s obzirom da su tužilac i brigadir u afektu u vreme pauze izmenjali nekoliko uvredljivih reči, međutim, njegovo ponašanje nije bilo takvo da dovede do otkaznog razloga, niti se ono može kvalifikovati kao ponašanje zbog kojeg tužilac ne može da nastavi dalji rad. Ponašanje tužioca nije narušilo radnu disciplinu, jer se događaj desio za vreme pauze, a takođe tužena je propustila da u rešenju o otkazu navede razloge zbog kojih tužilac ne može da nastavi dalji rad kod tuženog. Zato su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Otkazni razlog iz tačke 3 čl.179 Zakona o radu, daje mogućnost poslodavcu da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Da bi ovaj otkazni razlog mogao biti primenjen potrbno je da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu tj. da se ponaša suprotno pravilima sadržanim u različitim aktima poslodavca, koje (najčešće) poslodavac donosi sam ili da se zaposleni na radu ili u vezi sa radom ponaša tako da poslodavac procenjuje da to ponašanje ugrožava proces rada ili remeti odnose u radnoj sredini ili ima negativan uticaj na kompletan ambijent rada do mere da mora biti prekinuto. Iako je tužilac učinio povredu radne discipline, njegovo ponašanje kritičnog dana ne može se smatrati takvim da je svojim ponašanjem remetio, niti narušio organizaciju rada, zbog čega tužilac ne bi mogao nastaviti rad kod tužene. Zaposleni svojim ponašanjem nije ugrozio rad poslodavca, niti proces proizvodnje, jer njegovi pretpostavljeni nisu obustavili proces rada. U konkretnom slučaju radi se o verbalnom konfliktu upotrebom pogrdnih reči, čime je narušena saradnja između zaposlenog i pretpostavljenog. Kod zaposlenog ukoliko mu se otkazuje ugovor o radu zbog nepoštovanja discipline rada mora da postoji svest o nedisciplini, dok u konkretnom slučaju tužilac nije shvatio do kojih posledica njegovim ponašanjem može doći, niti je želeo da do tih posledica dođe. Zato su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj oceni nižestepenih sudova u pogledu ponašanja tužioca, te da je ponašanje tužioca bilo nedolično.

Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos pravilno je pobijanim odlukama na osnovu člana 191. Zakona o radu, tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i prizna mu prava po osnovu rada.

Ostalim revizijskim navodima u pretežnom delu se osporava ocena izvedenih dokaza, čime se pobija utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude to je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci u stavu prvom.

Revidentu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.