Istom presudom, okrivljeni su obavezani da plate sudu na ime troškova krivičnog postupka iznose od po 6.200,00 dinara, svaki ponaosob, te da na ime sudskog paušala plate iznose od po 15.000,00 dinara svaki, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Istovremeno, od okrivljenog N.M. oduzeta je imovinska korist – novac u iznosu od 695.655,00 dinara i novac u iznosu od 4.315.428,58 dinara, koja je pribavljena navedenim krivičnim delima, a na osnovu člana 91. i 92. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 12 Kž1 br.616/16 od 30.05.2016. godine, usvajanjem žalbe branioca okrivljenog N.M., presuda Višeg suda u Leskovcu K br.25/14 od 06.04.2016. godine preinačena je tako što je stavom I izreke prema okrivljenima N.M. i M.M. na osnovu člana 422. tačka 3. ZKP odbijena optužba da su izvršili krivično delo poreska utaja u saizvršilaštvu iz člana 229. stav 1. u vezi člana 33. KZ i istovremeno je određeno da troškovi krivičnog postupka u odnosu na okrivljenog M.M. padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok je stavom II izreke prema okrivljenom N.M. na osnovu člana 422. stav 3. ZKP odbijena optužba i da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, a stavom III izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Leskovcu K br.25/14 od 06.04.2016. godine, tako što je okrivljeni N.M. za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ zbog kojeg je oglašen krivim stavom II tačka 2 izreke prvostepene presude, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine.

Istom presudom, određeno je da se otklanja obaveza okrivljenog N.M. da na ime imovinske koristi plati iznos od 695.655,00 dinara i obaveza okrivljenog M.M. da plati troškove krivičnog postupka, dok je žalba branioca okrivljenog N.M. u ostalom delu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu koji se odnosi na troškove krivičnog postupka u odnosu na okrivljenog N.M., kao i na obavezu plaćanja imovinske koristi u iznosu od 4.315.428,58 dinara potvrđena, a žalba branioca okrivljenog M.M. ocenjena je kao bespredmetna.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog N.M., advokat P.S., na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP (koju pogrešno označava kao povredu iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, ili da ukine presudu Apelacionog suda u Nišu 12 Kž1 br.616/16 od 30.05.2016. godine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, ili da pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog N.M. osloboditi od optužbe za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbe člana 487. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je zahtev nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, član 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog N.M., kao razlog za podnošenje zahteva, ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, pri čemu samo formalno označava ovu povredu, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, međutim ne konkretizuje u čemu se ova povreda sastoji, već suštinski, u obrazloženju zahteva, ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnoj odluci, isticanjem da u konkretnom slučaju nema dokaza ni o kupovini, niti o prodaji štamparskih mašina, niti pak o tome da su iste ikada bile u vlasništvu preduzeća, te da je nejasno na osnovu čega je prvostepeni sud ove činjenice uzeo kao nesumnjivo dokazane, posebno imajući u vidu iskaze svedoka M.S. i D.C. koji prema navodima zahteva nisu potvrdili da je novac od navodne kupoprodaje štamparskih mašina isplaćen lično okrivljenom N.M., niti da okrivljeni ovaj novac nije uneo u imovinu DOO „A“.

Imajući u vidu da je u podnetom zahtevu samo formalno označena povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, te da se zahtevom suštinski ukazuje na razloge zbog kojih okrivljenom i braniocu nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka (pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna ocena dokaza), to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                     Nevenka Važić, s.r.