Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na deo kojim je prvostepena presuda preinačena (stav drugi izreke), tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. u vezi čl. 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom drugostepenom presudom, koja je doneta u ovom sporu, utvrđeno je da je ništav sporazum o načinu regulisanja međusobnih (dužničko-poverilačkih) odnosa, zaključen 17.10.2006. godine između tužioca i pravnog prethodnika tuženog DP Š.-N. iz I.. Ništavost ovog sporazuma utvrđena je na osnovu čl. 60. stav 4. Ustava Republike Srbije u vezi čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima. Članom 1. tog Sporazuma propisano je da se dužnik (DP Š.-N. iz I.) obavezuje da će tužiocu (poveriocu) po osnovu neisplaćenih zarada koje na dan potpisivanja sporazuma iznose 188.100,25 dinara namiriti u umanjenom iznosu od 50%, što iznosi 94.050,13 dinara. U odnosu na to novčano potraživanje iz radnog odnosa, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, pri čemu je zastarelost potraživanja cenio na osnovu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da se radi o institutu sticanja bez osnova. U tom smislu, našao je da to potraživanje tužioca nije zastarelo jer je utvrđivanjem apsolutne ništavosti pomenutog sporazuma to potraživanje steklo karakter potraživanja koje druga strana drži po pravnom osnovu koji je kasnije otpao.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 94.050,13 dinara sa kamatom.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o pravnom odnosu zasnovanom na ugovoru o radu - isplati neisplaćenih zarada za obavljeni rad kod poslodavca. Imajući u vidu pravnu prirodu ovog potraživanja, odnosno činjenicu da se radi o potraživanju iz radnog odnosa, mora se primeniti pravilo iz člana 196. Zakona o radu, po kome rok zastarelosti takvog potraživanja iznosi tri godine od dana nastanka obaveze.

Kako je tužba u ovom sporu podneta 01.11.2012. godine, a potraživanje potiče iz perioda pre 17.10.2006. godine, kada je sporazum zaključen, rok propisan članom 196. Zakona o radu je očigledno protekao, računajući od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog potraživanja zarade, odnosno naknade zarade do dana podnošenja tužbe.

U reviziji tužioca neosnovano se navodi da je sud mogao odbiti zahtev za restituciju samo ukoliko utvrdi da je tužilac nesavestan, a da je u protivnom restitucija obavezna po članu 104. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, sporazum čija je ništavost utvrđena proističe iz ugovora o radu, kojim su regulisani način i uslovi isplate dospelih zarada, pa je pravna sudbina tog sporazuma vezana za pravnu sudbinu osnovnog ugovora (ugovora o radu). U toj situaciji, drugostepeni sud pravilno zaključuje da sporno potraživanje nije izgubilo karakter potraživanja iz radnog odnosa, samo zbog toga što je bilo predmet ništavog sporazuma. Tačnije, i dalje se radi o potraživanju iz radnog odnosa, pa se rokovi zastare računaju po članu 196. Zakona o radu, a ne po članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisan opšti rok zastarelosti od 10 godina.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je primenom čl. 154. ZPP, jer opredeljeni troškovi za odgovor na reviziju, koje je tuženi tražio, ne spadaju u troškove potrebne radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.