U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca K. DOO za građevinarstvo, trgovinu i usluge iz B., čiji je punomoćnik V.D., advokat iz B., protiv tuženog Z.V. sa P., čiji je punomoćnik T.J., advokat iz S., radi povraćaja datog, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 758/15 od 30.04.2015. godine, u sednici od 25.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 758/15 od 30.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 9/14 od 04.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu isplati iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti po stopi koju propisuje ECB za evro na dan plaćanja počev od 29.10.2010. do 25.12.2012, a od tada do isplate u dinarskoj protivvrednosti na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope ECB. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu zahtevane kamate i zahtevanog kursa NBS. Stavovima četvrtim i petim izreke, usvojen je predlog tužioca za određivanje predložene privremene mere na način opisan u ovom stavu izreke, uz naznaku da će trajati do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Stavom šestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 523.500,00 dinara.

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i navedena prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom delu kojim je odlučeno o prigovoru nenadležnosti, usvajajućem delu tužbenog zahteva i predloga za određivanje privremene mere, kao i u pogledu odluke o troškovima postupka. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana. Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda koja opisno odgovara tački 12. citirane zakonske odredbe, nije od uticaja jer se revizija u smislu člana 407. ZPP ne može izjaviti iz ovog razloga.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju ovde tuženi je kao nalogoprimac dana 29.10.2010. godine u S. u M. zaključio ugovor o nalogu sa zastupnikom K. H., sa sedištem u M., kao nalogodavcem, kojim se obavezao da će doprineti zaključenju poravnanja između nalogodavca i Građevinske direkcije Srbije radi naplate potraživanja koje nalogodavac ima prema Vladi Republike Srbije, koju u tome zastupa Građevinska direkcija Srbije, u iznosu od 1.274.469,50 evra po osnovu naknade za izvedene radove na rekonstrukciji graničnog prelaza kod Horgoša, i to najkasnije do 20.12.2010. godine. Ovim ugovorom je predviđeno da tuženom za preduzimanje tog posla pripada naknada za uspeh u visini od 337.234,25 evra, od kog iznosa mu nalogodavac istovremeno sa zaključivanjem ovog ugovora na ime akontacije isplaćuje iznos od 100.000 evra, dok će mu preostali iznos isplatiti po izvršenju preuzete obaveze. Ugovorne strane su se saglasile da je tuženi dužan vratiti navedeni iznos koji mu je dat na ime akontacije, ukoliko potraživanje ne bude naplaćeno do 20.12.2010. godine, a u slučaju spora je ugovorena nadležnost gradskog suda u Segedinu ili suda Županije Čongrad. Dana 15.07.2011. godine, u Segedinu je zaključen ugovor o ustupanju potraživanja (cesija), između zastupnika K. H. sa sedištem u M. kao ustupioca i zastupnika ovde tužioca, kao „ćerke firme“ sa sedištem u B. – S., kao prijemnika. Ovim ugovorom ustupilac je u celini preneo na prijemnika svoje potraživanje u visini od 100.000 evra koji ima prema ovde tuženom, koji je o ovaj cesiji obavešten. Dana 01.08.2011. godine, ugovarači su zaključili aneks ugovora o cesiji kojim su ugovorili stvarnu i mesnu nadležnost suda u Beogradu. Ovde tuženi je u overenoj izjavi od 13.10.2011. godine, naveo da će izvršiti svoju obavezu preuzetu ugovorom o nalogu od 29.10.2010. godine do 29.10.2011. godine i da će u slučaju neispunjenja, primljeni iznos na ime akontacije uplatiti na račun tužioca u roku od pet meseci, odnosno do 31.03.2012. godine, u skladu sa navedenim ugovorom o cesiji, čiji je primerak dobio. Takođe je utvrđeno da tuženi nije izvršio svoju obavezu preuzetu ugovorom o nalogu od 29.10.2010. godine, niti je tužiocu vratio iznos od 100.000 evra primljen na ime akontacije za izvršenje obaveze iz ugovora o nalogu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati, odnosno isplati iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji je primio na ime akontacije za izvršenje obaveze nalogoprimca iz ugovora o nalogu, koju obavezu nije uopšte izvršio, ni u dogovorenom roku iz ugovora o nalogu, a ni u naknadnom roku do 31.03.2012. godine, u skladu sa overenom izjavom datom nakon ugovora o cesiji, po osnovu kojeg je nalogodavac preneo ovde tužiocu ovo svoje potraživanje prema tuženom, obavestivši ga kao dužnika obaveze o izvršenom ustupanju, na osnovu članova 436. i 438. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Prestankom ugovora o nalogu zbog odustanka nalogodavca od ugovora, tuženi kao nalagoprimac koji nije preduzeo određene poslove u dogovorenom roku, u smislu članova 749, 751. i 765. ZOO, u obavezi je da vrati primljeni iznos akontacije na ime naknade za posao koji nije obavio, zajedno sa pripadajućom zateznom kamatom od dana prijema ovog iznosa, po članu 132. ZOO.

Svi revizijski navodi tuženog kojima napada pogrešnu primenu materijalnog prava, svode se ustvari na osporavanje sudske nadležnosti domaćeg suda. Oni nisu osnovani ne samo iz razloga koje je drugostepeni sud izložio u pobijanoj presudi, pravilno ocenivši takav žalbeni navod, već i zato što je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tuženi bio dužan da u odgovoru na tužbu u smislu člana 298. stav 1. ZPP, istakne sve procesne prigovore, pa i ovaj prigovor stvarne nenadležnosti domaćeg suda, što on nije učinio jer je u odgovoru na tužbu istakao samo prigovor mesne nenadležnosti Višeg suda u Beogradu, ističući da je njegovo prebivalište na teritoriji suda u Subotici, zbog čega je predmet potom i ustupljen tom sudu na dalje suđenje.

Čak i da je reč o slučaju kada bi nadležnost domaćeg suda zavisila od pristanka tuženog u smislu člana 16. stav 3. ZPP (iako nije reč o toj procesnoj situaciji jer je po priloženom sporazumu o mesnoj nadležnosti bila ugovorena nadležnost domaćeg suda), tuženi je dao svoj pristanak, time što u odgovoru na tužbu nije istakao ovakav prigovor, a upustio se u raspravljanje, na koji način je prihvatio nadležnost domaćeg suda.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima postupka na osnovu članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.