Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi pobijanim rešenjima učinili povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. U vezi toga, u zahtevu se navodi da je privatnom krivičnom tužbom okrivljenoj stavljeno na teret da je dana 03.04.2014. godine, izvršila krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a da je poslednja procesna radnja radi gonjenja okrivljene, od strane suda preduzeta 19.02.2015. godine, kada je protiv iste određen pritvor, pa kako prema stavu branioca, dve godine nakon toga nije preduzeta nijedna procesna radnja radi gonjenja okrivljene koja bi prekinula tok zastarelosti, to isti smatra da je shodno članu 103. tačka 7. KZ dana 19.02.2017. godine, nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac u zahtevu ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika propisana je novčana kazna od 20 do 100 dnevnih iznosa, ili novčana kazna od 40.000,00 do 200.000,00 dinara, te shodno odredbi člana 103. tačka 7) KZ za ovo krivično delo relativna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa kada protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela, a apsolutna zastarelost nastupa, shodno odredbi člana 104. stav 6. KZ, kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Iz spisa predmeta proizilazi da je privatnom krivičnom tužbom privatnog tužioca BB od 06.05.2014. godine, okrivljenoj stavljeno na teret da je dana 03.04.2014. godine, izvršila krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, zatim da je nakon toga Osnovni sud u Zaječaru rešenjem Kv 82/15 od 19.02.2015. godine, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP prema okrivljenoj odredio pritvor. Nadalje, iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru Kv 163/16 od 18.04.2016. godine, odbijen kao neosnovan, predlog okrivljene AA od 14.04.2016. godine, da se prema istoj ukine pritvor određen rešenjem tog suda Kv 82/15 od 19.02.2015. godine, te da su nakon toga doneta pobijana rešenja protiv kojih je branilac podneo zahtev za zaštitu zakonitosti.

Polazeći od navedenog i citiranih zakonskih odredbi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju tok zastarevanja krivičnog gonjenja prekinut je najpre dana 06.05.2014. godine, kada je podneta privatna krivična tužba protiv okrivljene, a zatim i rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru Kv 82/15 od 19.02.2015. godine, kojim je prema okrivljenoj određen pritvor, te potom i rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru Kv 163/16 od 18.04.2016. godine, kojim je odbijen kao neosnovan, predlog okrivljene AA od 14.04.2016. godine, da se prema istoj ukine pritvor. Dakle, od dana kada je podneta privatna krivična tužba protiv okrivljene (oko mesec dana nakon izvršenja krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret), pa zatim između pojedinih procesnih radnji preduzetih od strane ovlašćenih procesnih subjekata, kao i od poslednje procesne radnje preduzete od strane suda (rešenje Osnovnog suda u Zaječaru Kv 163/16 od 18.04.2016. godine) nije protekao zakonom propisani rok iz člana 103. tačka 7) KZ, a to je rok od dve godine, jer se shodno članu 104. stav 3. KZ tok zastarelosti prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, a svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče kako je to propisano u stavu 5. člana 104. KZ, pa sud nije učinio povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                       Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić