U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: 1.“AA“ iz ..., Crna Gora, 2. „BB“ iz ..., Crna Gora, 3. „VV“ iz ..., Crna Gora, 4. „GG“ , iz ..., Crna Gora, koje zastupa punomoćnik Branislav D. Glogonjac, advokat iz ..., protiv tuženog „DD“, ..., koga zastupaju Radmilo Stojić i Srđan Ilinčić, advokati iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2970/15 od 08.03.2017. godine, doneo je u sednici veća koja je održana dana 15.06.2017. godine sledeću

P R E S U D U

I ODBACUJU SE kao nedozvoljene revizije tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2970/15 od 08.03.2017. godine.

II ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca prvog reda, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2970/15 od 08.03.2017. godine.

III ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2694/2013 od 01.04.2015. godine, u stavu I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prvog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da isplati tužiocu iznos od 105.665, 74 eura sa kamatom koju poslovne banke u Crnoj Gori isplaćuju na štedne uloge po viđenju i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca drugog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 35.912,72 eura sa kamatom koju poslovne banke u Crnoj Gori isplaćuju na štedne uloge po viđenju i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom III izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca trećeg reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 88.816,20 eura sa kamatom koju poslovne banke u Crnoj Gori isplaćuju na štedne uloge po viđenju i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan.

Stavom IV izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca četvrtog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 57.450,55 eura sa kamatom koju poslovne banke u Crnoj Gori isplaćuju na štedne uloge po viđenju i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom V izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca prvog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da isplati tužiocu iznos od 105.665,74 eura sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, koju isplaćuje za euro i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom VI izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca drugog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 35.912,72 eura sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, koju isplaćuje za euro i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom VII izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca trećeg reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 88.816,20 eura sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, koju isplaćuje za euro i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom VIII izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca četvrtog reda kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 57.450,55 eura sa kamatom po stopi Evropske centralne banke, koju isplaćuje za euro i to počev od 29.02.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom IX izreke obavezani su tužioci da tuženom solidarno na ime troškova parničnog postupka naknade iznos od 904.500,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2970/15 od 08.03.2017. godine, u stavu jedan izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena navedena prvostepena presuda, dok je stavom dva izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2970/15 od 08.03.2017. godine,tužioci preko punomoćnika blagovremeno izjavljuju reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove su tražili i opredelili.

U odgovoru na reviziju tuženi osporava navode iste i predlaže da se revizija tužilaca odbije kao neosnovana. Troškove je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda, primenom člana 410. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...55/14) i odlučio da je revizija ovih tužilaca nedozvoljena iz sledećih razloga:

Tužioci su podneli tužbu sudu dana 09.04.2013. godine radi isplate i to tužiocu prvog reda iznos od 105.665,74 eura, tužiocu drugog reda iznos od 35.912,72 eura, tužiocu trećeg reda iznos od 88.816,20 eura i tužiocu četvrtog reda 57.450,55 eura. Prvostepena presuda doneta je dana 01.04.2015. godine, a drugostepena presuda doneta je dana 08.03.2017. godine. Tužioci reviziju izjavljuju dana 12.05.2017. godine.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...55/14) propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako su vrednosti tužbenih zahteva tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda ispod zakonom propisanog limita za dozvoljenost revizije od 100.000 evra na dan podnošenja tužbe, to revizija ovih tužilaca, nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci pod I.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 .... 55/14) i utvrdio da revizija tužioca prvog reda nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ukazuje na neke druge bitne povrede postupka učinjene,koje bi bile od značaja za pravilnost i zakonitost odluke koja se pobija. Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi je pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se ona žalbom osporava, ocenom relevantnih žalbenih navoda i davanjem jasnih razloga za donošenje pobijane odluke. Takođe, ističući povrede postupka u pogledu određivanja veštačenja, ocene dokaza kao i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, revident ukazuje na relativno bitne povrede eventualno učinjene u prvostepenom postupku koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni prema članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u obligacionom odnosu po osnovu koga je tuženi za tužioce počev od 03.06.2006. godine do 01.02.2012. godine, obavljao poslove u Međunarodnom sistemu zelene karte od autoodgovornosti, a sve u skladu sa Sporazumom zaključenim između tuženog i Ministarstva finansija Republike Crne Gore od 02.11.2006. godine. Sporazumom je bilo predviđeno da će društva iz Crne Gore plaćati naknadu za uslugu kao i da su dužna da na račun tuženog polože revolving depozite za izvršavanje svojih tekućih obaveza po osnovu međunarodne zelene karte. Shodno Sporazumu tužioci su na račun tuženog 01.01.2007. godine uplatili depozite, a tuženi je sredstva koja nisu iskorišćena vratio na račun tužioca prvog reda dana 29.02.2012. godine u skladu sa Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza sa Nacionalnim biroom osiguravača Crne Gore od 20.02.2012. godine, nakon što su osiguravajuća društva iz Crne Gore postala samostalni član MKO. Navedenim Sporazumima nije bila predviđena obaveza tuženog da oročava novčana sredstva niti da deponentima plaća eventualne kamate.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca prvog reda za isplatu obračunate kamate kao ostvarene dobiti od oročenja tužiočevih sredstava, neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 210, 211 i 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odbili zahtev tužioca prvog reda kao neosnovan. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Naime, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi iznose dobijene na ime obezbeđenja ispunjenja tekućih obaveza osiguravajućih društava iz Crne Gore, držao po osnovu zaključenog Sporazuma od 02.11.2006. godine i da ih je u skladu sa Sporazumom od 20.02.2012. godine vratio.

Institut pravno neosnovanog obogaćenja je regulisan odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima koji u stavu 1. propisuje da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da nadoknadi vrednost postignute koristi. Odredbom člana 210. stav 2. Zakona o obligaconim odnosima propisano je da obaveza vraćanja odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Član 214. istog Zakona propisuje da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Iz navedenog proizilazi da su odlučne činjenice za vraćanje stečenog bez osnova, da je lice steklo određenu imovinu od drugog, da prenos nije zasnovan na određenom pravnom poslu ili zakonu, te da stoga postoji korelacija između obogaćenja jednog lica i osiromašenja drugog lica, bez zasnivanja pravnog odnosa za to. Da bi se vratili plodovi i platila zatezna kamata potrebno je da je glavnicu držao bez pravnog osnova, da se osnov nije ostvario ili da je kasnije otpao.

Tužilac prvog reda nije u smislu čl. 228. i čl. 231. Zakona o parničnom postupku dostavio relevantne dokaze u prilog tvrdnji da su parnične stranke ugovorile obavezu tuženog da oroči navedena sredstva i da ostvarenu korist dobit po tom osnovu, preda tužiocu.

Tuženi je sporni iznos držao sa pravnim osnovom koji je ostvaren. On je vraćen na osnovu pravnog posla koji nije podrazumevao isplatu ostvarene kamate ili druge dobiti. Zato su neosnovani revizijski navodi da je tuženi imao obavezu da pored glavnice vrati tužiocu i kamatu ostvarenu oročenjem tih sredstva.

Takođe je bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i revizijski navod da je tuženi priznao da je novčana sredstva oročio kod banke. Takvo ponašanje tuženog nije suprotno Sporazumu i ne stvara ni zakonsku ni ugovornu obavezu tuženog na isplatu kamate tužiocu. Novac, je posebna hartija od vrednosti čijim se zakonitim imaocem smatra njen donosilac u smislu člana 239. Zakona o obligacionim odnosima, zato je predati deponovani iznos tuženom, prenet u imovinu tuženog sa pravom raspolaganja. Stoga, je tuženi imao ovlašćenja da deponovani iznos oroči i ostvarenu dobit po tom osnovu zadrži.

Imajući u vidu napred navedeno, ne postoji pravni osnov za obavezivanje tuženog na plaćanje utuženog iznosa, pa ni po osnovu odredbe člana 39. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, na koju se tužilac u reviziji poziva. Ovo iz razloga što tuženi nije bio nesavesni držalac stvari u konkretnom slučaju, da bi se ovaj član mogao primeniti.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija tužioca prvog reda izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u stavu II izreke presude.

Rešavajući po zahtevu tuženog za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Stoga nastali troškovi za sudsku taksu i naknadu za sastav odgovora, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret tužioca. Iz tog razloga je primenom odredbe člana 165. istog Zakona odlučeno kao u stavu III izreke.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić