Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 135/17 od 10.05.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu i branilaca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu K 919/16 od 08.12.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Janković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, odnosno da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred izmenjenim većem ili pak drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Vladimira Jankovića, je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. ZKP propisani su razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane ovlašćenih lica za podnošenje zahteva (član 483. stav 1. ZKP), pa je između ostalih, u članu 485. stav 1. tačka 1. ZKP kao razlog predviđena povreda zakona.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano je da okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog taksativno nabrojanih povreda tog zakonika, učinjenih u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim sudom.

Shodno navedenoj odredbi člana 485. stav 4. ZKP pravo okrivljenog na podnošenje zahteva, preko svog branioca, zbog povrede zakona je, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, ograničeno na povrede koje su taksativno navedene u stavu 4. člana 485. ZKP. Dakle, okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tač. 1) do 3) i članu 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, navodima da prilikom vršenja dokazne radnje prepoznavanja licu koje je obavilo prepoznavanje nije predočeno više fotografija lica koja ima slične osnovne osobine kao okrivljeni, kao i da se na prepoznavanju svedoka VV koji je u svom iskazu prepoznao okrivljenog kao izvršioca krivičnog dela na njegovu štetu i štetu njegovog sina presuda ne može zasnivati isticanjem da je ovaj svedok u svom iskazu prepoznao okrivljenog – ''jednog u hiljadu'', što je suprotno odredbama ZKP.

Međutim, kako zapisnik o prepoznavanju od strane svedoka GG u spisu predmeta ne postoji, pa samim tim na istom sud nije zasnovao presudu, niti je branilac okrivljenog u zahtevu ukazao zbog čega smatra da je iskaz svedoka BB u kome je tvrdio da prepoznaje okrivljenog kao izvršioca krivičnog dela u pitanju na njegovu štetu i štetu njegovog sina pribavljen suprotno odgovarajućim odredbama ZKP, to, po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz ovakvog obrazloženja zahteva proizilazi da istim ukazuje da presuda nema razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, iz navoda zahteva da je sud okrivljenog osudio i za povrede koje je zadobio oštećeni BB iako je u stavu 1. izreke pravnosnažne presude utvrdio da je NN lice zadalo udarac od kog je oštećeni BB zadobio telesne povrede, što izreku čini nerazumljivom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtev podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP.

Takođe, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je okrivljeni u kritičnom periodu izvršio krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ na način predstavljen pod tačkom 2. izreke pravnosnažne presude isticanjem da se iskazima svedoka DD, ĐĐ i EE ne može pokloniti vera obzirom da su isti nedosledni i da obiluju brojnim nelogičnostima, te da nisu potkrepljeni medicinskom dokumentacijom koja bi potvrđivala da je okrivljeni u kritičnom periodu pet puta fizički nasrnuo na oštećenu DD, kao i da su iskazi ovih svedoka suprotni iskazima svedoka ŽŽ i ZZ koje sud nije prihvatio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz ovih navoda zahteva proizilazi da se istima u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ.

Međutim, kako citiranom odredbom člana 485. stav 4. ZKP koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni preko svog branioca shodno ograničenju njegovih prava pravima koji u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka po osnovu bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, kao ni po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Vladimira Jankovića, ocenio nedozvoljenim.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                     Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić