U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB, pravni prethodnik tužioca, je dana 04.03.1981. godine u svojstvu zakupca sa RO za razvoj i održavanje i zakup poslovnih prostora ''Poslovni prostor Beograd'', kao zakupodavcem, zaključila ugovor o zakupu na neodređeno vreme poslovnih prostorija u ... u Ul. ... br. ..., ukupne površine 45 m2 (koja se sastoji od jedne poslovne prostorije sa vodom i WC-om) radi obavljanja ugostiteljske delatnosti s tim da je ugovoreno da zakupac nema pravo da vrši bilo kakve prepravke ili adaptacije prostorije bez pismene saglasnosti zakupodavca, niti pravo na naknadu učinjenih izdataka i naknade za eventualno povećanu vrednost poslovnih prostorija. Komisija za komunalno- stambene poslove MZ ''...'' GO Stari Grad je 30.07.1982. godine sačinila zapisnik kojim je utvrđeno da su u predmetnom poslovnom prostoru koji drži BB, kao samostalni ugostitelj izvršeni neophodni radovi u vidu potpune opravke i postavljanje sanitarnih uređaja. Tužilac, koji je Rešenjem Komisije Skupštine zajedničkog fonda poslovnog prostora Opštine grada od 08.06.1992. godine određen za neposrednog korisnika poslovne prostorije, je dana 24.10.1993. godine kao zakupac sa ''Poslovnim prostorom Opštine Stari Grad'' kao zakupodavcem zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora u Ul. ... br. ... u prizemlju, ukupne površine 46 m2, s tim da su ugovorne strane dana 01.04.1993. godine za isti poslovni prostor zaključile novi ugovor o zakupu kojim je izričito ugovoreno da je zakupac dužan da se obrati zakupodavcu kod vršenja poslova na adaptaciji poslovne prostorije te da za te poslove od zakupodavca dobije saglasnost što bi bilo regulisano posebnim ugovorom i pod posebnim uslovima. Tužilac je dopisom od 13.07.1994. godine tražio od ''Poslovnog prostora Opštine Stari Grad'' da mu se izda saglasnost za generalno renoviranje poslovnog prostora u kome obavlja ugostiteljsku delatnost koje bi bilo u postojećim gabaritima, bez narušavanja postojećih dimenzija. Direktor zakupodavca je dopisom od 14.09.1994. godine obavestio tužioca da se radovi predviđeni predmerom i predračunom koje je tužilac dostavio uz zahtev za odobrenje adaptacije, smatraju radovima tekućeg održavanja i ne podležu izdavanju posebnog odobrenja, te da su saglasni sa izvođenjem pomenutih radova, s tim da zakupac sam snosi troškove adaptacije poslovnog prostora, bez prava naknade. Rešenjem Odeljenja za komunalno-građevinske poslove Opštine Stari Grad od 23.06.1995. godine privremeno je odobreno Opštini Stari Grad, za potrebe preduzeća ''Poslovni prostor Opštine Stari Grad'', da izvede radove na rekonstrukciji postojećeg prizemnog zidanog objekta u Ul. ... br. ..., a rešenjem istog organa od 03.04.1996. godine odobreno je korišćenje izvedenih radova s tim da je rešenjem tog organa od 28.11.1996. godine izmenjeno prethodno rešenje utoliko što su brisane reči ''privremeno''. Rešenjem Odeljenja za komunalno- građevinske poslove Opštine Stari Grad od 13.08.1998. godine tužiocu je odobreno izvođenje radova na pretvaranju tavanskog prostora u zasebnom prizemnom uličnom objektu levo od ulaza u dvorište u Ul. ... ..., jednosoban, komforan stan, površine 44 m2, a rešenjem koje je doneto 27.10.1998. godine odobrena mu je upotreba izvedenih radova na jednosobnom komfornom stanu. Upravni odbor tuženog je 14.06.2005. godine utvrdio da se tužiocu kao zakupcu priznaju uložena sredstva u adaptaciji i rekonstrukciji poslovnog prostora u iznosu od 1.338.989,00 dinara, saglasno nalazu Gradskog zavoda za veštačenje koji je tužilac podneo uz zahtev za priznavanje ulaganja i istovremeno je utvrđeno da, s obzirom na visinu neplaćene zakupnine u iznosu od 1.357.963,00 dinara, je preostao dug na iznos zakupnine u iznosu od 18.974,00 dinara. Tužilac je na ovo rešenje uložio prigovor i priložio novi nalaz veštačenja Gradskog zavoda za veštačenje iz koga proizlazi da građevinska vrednost radova nakon rekonstrukcije objekta iznosi 3.722.000,25 dinara, koji prigovor je kao neosnovan odbijen, jer se novopriloženi nalaz odnosi na iste građevinske radove i istu površinu uz obračun izvedenih građevinskih radova. Upravni odbor tuženog je 06.06.2006. godine doneo odluku da se tužiocu otkaže ugovor o zakupu poslovne prostorije od 14.12.1993. godine, zbog neplaćanja zakupnine, a na ovu odluku Republička direkcija za imovinu Republike Srbije je 13.02.2008. godine dala saglasnost, te se tužilac na osnovu pravnosnažne presude Trgovinskog suda u Beogradu iselio sa svim licima i stvarima iz navedenog poslovnog prostora, o čijoj primopredaji je sačinjen zapisnik.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u celosti prihvata i ovaj sud.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, stavom 1. propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi, a stavom 2. tog člana da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Polazeći od sadržine citirane zakonske odredbe i činjenice da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik predmetnog poslovnog prostora, a da Opština Stari Grad ima pravo korišćenja i preko svojih organa u skladu sa zakonom uređuje i obezbeđuje korišćenje gradskog građevinskog zemljišta i poslovnog prostora, to i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, jer nije nosilac prava svojine na nepokretnosti koja je bila predmet zakupa, tako da izvedenim radovima nije moglo doći do uvećanja imovine tuženog kome je ta nepokretnost bila poverena samo na upravljanje.

Osim toga, pravilan je zaključak sudova da tužilac nema pravo na naknadu onoga što je uložio u adaptaciju i rekonstrukciju poslovnog prostora čiji je zakupac bio, s obzirom da je od tuženog, na svoj zahtev, dobio saglasnost za ulaganje uz izričitu napomenu da je tužilac, kao zakupac, dužan da sam snosi troškove adaptacije poslovnog prostora bez nadoknade. Tužilac je posle ovog obaveštenja pristupio izvođenju radova i ulaganju i na taj način se, po oceni ovog suda, složio sa navedenim uslovom tuženog u pogledu ulaganja, zbog čega tužilac u takvoj situaciji nema pravo na naknadu onoga što je uložio u poslovni prostor, a okolnost da mu je tuženi ponudio da prebiju potraživanja po osnovu ulaganja sa potraživanjima tuženog po osnovu neplaćene zakupnine, ne znači da je tuženi prihvatio da tužiocu naknadi ulaganje u poslovni prostor, već je to bio predlog kako bi se mirnim putem rešio spor povodom neplaćenih zakupnina i praktično predstavlja volju tuženog da umanji zaradu po osnovu neplaćenih zakupnina.

Dakle, tuženi je postupajući po zahtevu tužioca da mu se kao zakupcu izda saglasnost za generalno renoviranje poslovnog prostora, u postojećim gabaritima i bez narušavanja postojećih dimenzija, dao saglasnost za izvođenje predloženih radova jer se ovi radovi (prema predmeru i predračunu koje je tužilac dostavio uz zahtev za adaptaciju) smatraju radovima tekućeg održavanja i ne podležu izdavanju posebnog odobrenja, iz kojih razloga tužilac, koji je pristupio izvođenju radova i ulaganju novčanih sredstava koje u konkretnom slučaju potražuje, iako je prethodno obavešten od tuženog da je dužan da sam snosi troškove adaptacije, bez prava nadoknade, suprotno navodima revizije, nema pravo na naknadu vrednosti izvedenih radova.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke se ne bi postiglo novo tumačenje prava.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić