Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8203/16 od 09.03.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 901/16 od 22.09.2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnica petosobnog stana u prizemlju zgrade kućni broj ... u ulici ... u ... . Tužilja je 13.09.2001. godine sa Privrednim društvom VV zaključila ugovor o zakupu označenog stana na određeno vreme u trajanju od pet godina (do 01.10.2006. godine), radi njegovog korišćenja za obavljanje ugostiteljske delatnosti i uz obavezu navedenog privrednog društva - zakupca da stan, o svom trošku i bez ikakvog finanskjskog učešća tužilje, prilagodi za obavljanje te delatnosti. Između istih ugovarača je 01.07.2003. godine zaključen aneks ugovora o zakupu kojim je, između ostalog, produženo vreme trajanja zakupa na šest godina - do 01.10.2007. godine. Ugovor o zakupu od 13.09.2001. godine, sa aneksom od 01.07.2003. godine, ugovorne strane su raskinule sporazumno - ugovorom od 08.11.2006. godine. Istog dana tužilja je, za istu nepokretnost, zaključila ugovor o zakupu sa drugim zakupcem - Preduzećem GG iz ... . I ovaj ugovor zaključen je na određeno vreme - do 01.10.2007. godine, i mogao se obnoviti zaključenjem novog ugovora u pismenoj formi. Tuženi je bio osnivač oba privredna društva koja su sa tužiljom zaključivala ugovore o zakupu. Ugovor o zakupu od 08.11.2006. godine nije obnovljen jer je tužilja obavestila zakupca da taj ugovor prestaje da važi istekom roka na koji je zaključen, i da o čekuje da će joj zakupac, u skladu sa obavezom iz ugovora, zakupljeni prostor predati slobodan od lica i stvari. Po isteku vremena trajanja zakupa predmetni poslovni prostor nije predat tužilji, a tuženi je ostao u spornoj nepokretnosti i omogućio njeno korišćenje Privrednom društvu DD iz ... . Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 21139/10 od 18.12.2012. godine odbijen je zahtev tuženog za utvrđenje da ima pravnu snagu i da proizvodi pravno dejstvo ugovor o zakupu koji je zaključio sa tužiljom za stan - poslovni prostor broj ... površine 136 m2 u prizemlju zgrade u ulici ... broj ... u ..., za period od 01.10.2007. godine do 01.10.2013. godine, što bi ovde tužilja bila dužna da prizna i da omogući nesmetano korišćenje predmetnog poslovnog prostora za obavljanje registrovane delatnosti Privrednog društva GG iz ..., čiji je tuženi osnivač i direktor. Istom presudom pravnosnažno je odbijen i zahtev ovde tuženog kojim je tražio da mu ovde tužilja isplati njegovo novčano potraživanje na ime uvećane vrednosti poslovnog prostora i akontativne uplate zakupnine, a usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetne nepokretnosti i preda je tužilji. Tužilja je 20.08.2007. godine za sporni poslovni prostor zaključila ugovor o zakupu sa Privrednim društvom ĐĐ iz ... . Ugovor je zaključen na određeno vreme u trajanju od pet godina - od 01.10.2007. godine do 01.10.2012. godine, a ugovorena zakupnina iznosila je 3.300 evra mesečno. Ovaj ugovor o zakupu nije realizovan jer zakupac nije stupio u državinu zakupljenog prostora. U posed poslovnog prostora tužilja je stupila tako što je sa Privrednim društvom DD iz ... zaključila ugovor o zakupu od 26.08.2014. godine za ugovorenu zakupninu od 2.300 evra mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o zahtevu tužilje za naknadu materijalne štete - izgubljene dobiti.

Izgubljena dobit je vrsta materijalne štete predviđena odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 189. stav 1. i stav 3. istog zakona, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir samo dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je štetu dužan nadoknaditi onaj ko je štetu prouzrokovao, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

U konkretnom slučaju, šteta po tužilju se ispoljava kao izgubljena korist koju bi ostvarila izdavanjem sporne nepokretnosti u zakup po isteku vremena trajanja zakupa iz ugovora o zakupu od 08.11.2006. godine. Reč je o dobitku koji se mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari, imajući u vidu da je tužilja dozvolila zakupcu sa kojim je zaključila ugovor o zakupu od 13.09.2001. godine da njen stan pretvori u poslovni prostor i da je, očekujući da će zakupac iz ugovora o zakupu od 08.11.2006. godine po isteku vremena trajanja zakupa ispuniti svoju obavezu predaje zakupljenog prostora, zaključila sa drugim zakupcem novi ugovor o zakupu za period od 01.10.2007. godine do 01.10.2012. godine. Iznos izgubljene koristi u označenom periodu odgovara visini ugovorene zakupnine od 3.300 evra mesečno a u narednom periodu u visini zakupnine koja se isplaćuje tužilji po ugovoru o zakupu od 26.08.2014. godine - u iznosu od 2.300 evra mesečno.

Tuženi je odgovoran za nastalu štetu zato što je, smatrajući da po isteku vremena trajanja zakupa predviđenog ugovorom o zakupu od 08.11.2006. godine (zaključenog sa privrednim društvom čiji je on osnivač) ima pravo zakupa jer je svojim sredstvima adaptirao stan u poslovni prostor i tužilji plaćao novčane iznose preko ugovorene zakupnine (činjenice na kojima je zasnovan njegov zahtev za utvrđenje da kao zakupac koristi sporni prostor od 01.10.2007. godine do 01.10.2013. godine, koji je odbijen pravnosnažnom sudskom odlukom), zadržao sporni poslovni prostor u državini i omogućio njegovo korišćenje trećem licu. Osim toga, tuženi nije postupio po obavezi utvrđenoj pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 21139/10 od 18.12.2012. godine i tužilji predao poslovni prostor u državinu, već je u posed tog poslovnog prostora tužilja stupila tek 26.08.2014. godine i to tako što je zaključila ugovor o zakupu sa privrednim društvom kojem je tuženi inače omogućio ranije korišćenje tog poslovnog prostora.

Imajući izloženo u vidu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri utvrđivanju uzročno-posledične veze između ponašanja tuženog i nastale štete. Neosnovani su i navodi revizije da nije dokazana izvesnost tužiljinog dobitka. Tužilja je, dostavljanjem ugovora o zakupu od 20.08.2007. godine, dokazala do potrebnog stepena izvesnosti činjenicu da bi i po prestanku ranije zaključenog ugovora o zakupu sporni poslovni prostor izdavala u zakup, i tako ostvarivala dobit u visini ugovorene zakupnine za sve vreme trajanja zakupa predviđenog tim ugovorom. I činjenica da je tužilja 26.08.2014. godine zaključila ugovor o zakupu potvrđuje izvesnost ostvarenja dobiti koja se potražuje u ovom sporu. Konačno, nisu osnovani ni revizijski navodi o propustu nižestepenih sudova da primene odredbu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, zasnovani na tvrdnji tuženog da tužilja u periodu od 01.10.2007. godine do 26.08.2014. godine nije preduzela ni jednu radnju sa ciljem da povrati državinu poslovnog prostora. Tužilja je, po isteku vremena trajanja zakupa predviđenog ugovorom o zakupu od 08.11.2006. godine i odbijanja zakupca da joj poslovni prostor preda u državinu, podnela 29.10.2007. godine tužbu radi iseljenja zakupca i predaju poslovnog prostora u državinu, ali postupak po toj tužbi nije okončan zbog otvaranja i zaključenja stečajnog postupka nad privrednim društvom - zakupcem, i njegovog brisanja iz registra privrednih subjekata. Osim toga, tužilja je u postupku po tužbi ovde tuženog, radi utvrđenja njegovog prava da kao zakupac nastavi sa korišćenjem spornog poslovnog prostora, podnela i protivtužbu sa zahtevom za njegovo iseljenje, o kojoj je pravnosnažno odlučeno tako što je njen protivtužbeni zahtev usvojen.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka, a troškovi tužilje za sastav odgovora na reviziju tuženog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni i neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić