Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ... 1992. godine i nalazio se u pritvoru koji mu je bio određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki 272/11 od 19.10.2011. godine kada je lišen slobode, pa do 07.12.2012. godine kada je pušten na slobodu. Pritvor je određen iz razloga propisanih članom 142. stav 1. tačka 5. ZKP, a Viši javni tužilac je protiv mlađeg punoletnog lica AA (ovde tužioca) podneo optužnicu zbog krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 2. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K 42/12 od 07.12.2012. godine, tužiocu je, kao mlađem punoletnom licu izrečena vaspitna mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva na osnovu člana 9. tačka 10. tačka 11. tačka 12. tačka 17. i 41. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnog dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica koja može da traje najmanje šest meseci a najviše dve godine, s tim da će sud naknadno odlučiti o njenom prestanku. U krivičnom postupku sud je našao da se u radnjama optuženog AA kao mlađeg punoletnog lica stiču svi elementi pokušaja krivičnog dela ubistva iz člana 113. u vezi člana 30. i 33. Krivičnog zakonika. Prilikom izbora vaspitne mere sud je imao u vidu činjenicu da je reč o osobi lake mentalne nedovoljne razvijenosti čija ukupna duševna zrelost ne prati njegov kalendarski uzrast, već zaostaje za njim, kao i sve druge okolnosti koje se odnose na njegovu ličnost i neposredno okruženje, te je o krivičnoj sankciji odlučio primenom člana 9, 10, 11, 12, 17. i 41. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, ceneći činjenicu da je u vreme izvršenja krivičnog dela (04.10.2011. godine) i donošenja odluke imao manje od 21 godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da ne postoji pravni osnov za naknadu nematerijalne štete.

Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik SRJ“, br.70/2001, 68/2002, „Sl. glasnik RS“, br.58/2004....76/2010), koji je bio na snazi u vreme kada je tužiocu određen pritvor u članu 560. propisuje ko ima pravo na naknadu štete, te je stavom 1. tačka 1. tog člana propisano da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena; a tačkom 4. propisano je da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je u pritvoru provelo duže vremena nego što traje kazna zatvora na koju je osuđeno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiocu je, kao mlađem punoletnom licu, zakonitim rešenjem istražnog sudije bio određen pritvor, imajući u vidu vrstu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret. U krivičnom postupku utvrđeno je da je tužilac izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju u saizvršilaštvu, sa direktnim umišljajem i izrečena mu je krivična sankcija vaspitna mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva. Tužilac je bio u pritvoru i potom je protiv njega pokrenut krivični postupak u kojem je utvrđeno da je izvršio krivično delo za koje mu je izrečena krivična sankcija, ceneći činjenicu da je u vreme izvršenja krivičnog dela i donošenja odluke tužilac imao manje od 21 godine, kao i druge okolnosti u vezi izvršenja dela i ličnosti tužioca. Kako pokrenut krivični postupak nije obustavljen pravnosnažnim rešenjem, niti je pravnosnažnom presudom okrivljeni oslobođen od optužbe, niti je optužba odbijena, pravilno je drugostepeni sud našao da u konkretnom slučaju nema osnova za naknadu štete koju tužilac potražuje u ovom sporu u smislu člana 560. ZKP.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje da je osnov za naknadu štete činjenica da tužiocu nije izrečena kazna zatvora, već vaspitna mera. Naime, pravo na naknadu štete u smislu člana 560. ZKP ne zavisi od vrste izrečene krivične sankcije, već je relevantna okolnost činjenica da je protiv lica koje je bilo u pritvoru pokrenut krivični postupak u kojem je utvrđeno da je izvršio krivično delo pokušaj ubistva u saizvršilaštvu tako da tužilac nije lice koje je neosnovano lišeno slobode.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić