Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen krivični zakon na štetu okrivljenog AA, sa obrazloženjem da je sud pogrešno primenio zakon kada je, prihvatajući stav javnog tužioca da se porez na dodatu vrednost i akcize obračunava i plaća za period od jedne kalendarske (fiskalne) godine, sve navodno izbegnute poreske obaveze po svim poreskim prijavama u jednoj godini sabrao i tretirao ih kao izvršenje jednog krivičnog dela poreska utaja koje ulazi u sastav produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, imajući u vidu odredbe posebnih zakona – Zakon o porezu na dodatu vrednost i Zakon o akcizama koji predviđaju vremenski period od jednog, odnosno tri meseca za obračun akciza odnosno PDV-a, zbog čega je iznos neplaćenih akciza i PDV-a, trebalo posmatrati u okviru tih poreskih perioda. U vezi sa tim, branilac u zahtevu dalje navodi da krivično delo iz člana 229. KZ može ući u sastav produženog krivičnog dela samo u situaciji ako iznos neplaćenog ili neobračunatog PDV-a ili akciza u poreskom periodu od jednog meseca prelazi 150.000,00 dinara (u vreme donošenja drugostepene presude 500.000,00 dinara), kao i da se iznosi utajenog poreza ne bi mogli sabirati kako bi se dostigao cenzus propisan za postojanje tog krivičnog dela. Prema stavu branioca, da su prvostepeni i drugostepeni sud pravilno primenili zakon u pogledu poreskog perioda i cenzusa neophodnog za postojanje predmetnog krivičnog dela, u konkretnom slučaju brojne radnje okrivljenog ne bi mogle da uđu u sastav produženog krivičnog dela, a one koje bi ušle ne bi u zbiru dale kvalifikovani oblik krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ ima tri alternativno postavljene radnje izvršenja. Prva radnja izvršenja jeste davanje lažnih podataka o zakonito stečenim prihodima o predmetima ili drugim činjenicama od značaja za utvrđivanje obaveze plaćanja poreza, doprinosa ili dažbina. Druga radnja izvršenja jeste neprijavljivanje zakonito stečenih prihoda odnosno predmeta ili drugih činjenica koje su od uticaja za utvrđivanje obaveze plaćanja poreza, doprinosa ili dažbina. Radnja izvršenja može biti i prikrivanje na neki drugi način podataka koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza.

Krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. KZ, postoji ako iznos obaveze iz stava 1. tog člana, čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara.

U konkretnom slučaju okrivljenom je optužbom stavljeno na teret produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, a radnja krivičnog dela sastoji se u neprijavljivanju činjenica i prikrivanju podataka koji su od uticaja za utvrđivanje poreza na dodatu vrednost i akciza u ukupnom iznosu od 4.132.201,68 dinara.

Prema odredbi člana 24. Zakona o akcizama, obveznik akcize dužan je da poresku prijavu za obračun akcize podnese u roku od 15 dana po isteku meseca za taj mesec.

Međutim, odredbom člana 26. Zakona o akcizama, propisano je da je obveznik akcize dužan da sa stanjem na dan 31. decembra kalendarske godine izvrši popis zatečenih zaliha akciznih proizvoda u svim skladištima uključujući i akcizna skladišta, posebno po platnoj vrsti akciznog proizvoda i da popisne liste dostavi nadležnoj organizacionoj jedinici Poreske uprave najkasnije 31. januara naredne godine.

Dakle, krajnji rok za obveznike akciza za prijavljivanje zatečenih a ne prijavljenih zaliha akciznih proizvoda za tekuću kalendarsku godinu, a radi prijave i obračuna akciza, je 31. januar naredne godine.

Sledstveno iznetom Vrhovni kasacioni sud nalazi da iznos akciznih obaveza čije se plaćanje izbegava treba posmatrati u vremenskom okviru od jedne kalendarske (fiskalne) godine, a ne samo jednog meseca u smislu člana 24. Zakona o akcizama, kako se to neosnovano ukazuje zahtevom branioca okrivljenog.

Imajući u vidu da prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude okrivljeni nije prijavio niti obračunao akcizu na označene količine gasa i tečnog naftnog gasa i to: za 2009. godinu u iznosu od 805.655,00 dinara (što je zakonsko obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ), za 2010. godinu u iznosu od 474.974,40 dinara a za 2011. godinu u iznosu od 1.784.230,00 dinara, to je očigledno da iznos neprijavljenih i neobračunatih akciza za 2011. godinu prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, što predstavlja kvalifikatorno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. KZ. Imajući u vidu odredbu člana 61. stav 4. KZ, kojom je propisano da će se, u situaciji ako produženo krivično delo obuhvata lakše i teže oblike istog dela, smatrati da je produženim krivičnim delom učinjen najteži oblik od učinjenih dela, to se i po nalaženju ovoga suda u radnjama okrivljenog (za period 2009 -2011. godine) stiču zakonska obeležja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog pravnosnažna presuda neosnovano pobija zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U vezi sa tim, stoji činjenica na koju se ukazuje zahtevom branioca okrivljenog da je odredbom člana 48. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisano da je poreski period za koji se obračunava porez na dodatu vrednost kalendarski mesec ili kalendarsko tromesečje, a ne kalendarska godina, te da su prema nalazu i mišljenju veštaka finansijske struke neprijavljeni i neplaćeni PDV u okviru ukupnog vremenskog perioda izvršenja krivičnog dela – od 17.02.2009. do 21.11.2011. godine, pogrešno obračunata po godinama – za 2009. godinu iznos od 312.354,29 dinara, za 2010. godinu iznos od 153.700,94 dinara i za 2011. godinu iznos od 601.769,14 dinara. Međutim, to po oceni ovog suda, ne utiče na kvalifikaciju krivičnog dela jer i bez radnji okrivljenog koje se odnose na neprijavljivanje i neplaćanje PDV-a, u označenim iznosima, u preostalim radnjama izvršenja koje se tiču neprijavljivanja akciza stiču se zakonska obeležja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, imajući u vidu izneto u prethodnom stavu odluke.

Stoga okolnost koja se tiče visine iznosa obaveze PDV-a čije se plaćanje izbegava, nije od uticaja na pravilnost pravne kvalifikacije krivičnog dela prema odredbi člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ.

Prema navodima zahteva branioca okrivljenog pogrešna primena zakona ogleda se i u tome što apelacioni sud nije poštovao odredbu o primeni blažeg zakona iz člana 5. stav 2. KZ, s obzirom da je u vreme donošenja drugostepene presude stupila na snagu sada važeća odredba člana 225. KZ („Sl. glasnik RS“, br.94/16 od 24.11.2016. godine), koji inkriminiše krivično delo poreska utaja i stavom prvim propisuje da iznos obaveze koja se izbegava treba da prelazi iznos od 500.000,00 dinara za razliku od odredbe člana 229. stav 1. KZ kod koje je iznos poreske obaveze čije se plaćanje izbegava trebalo da prelazi 150.000,00 dinara, tako da je prema navodu branioca, član 225. KZ blaži od odredbe člana 229. KZ koji je u konkretnom slučaju primenjen.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao neosnovan.

Naime, okrivljeni je pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ za koje je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina i novčana kazna. Identičnu kaznu za krivično delo poreska utaja propisuje i sada važeća odredba člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Dakle, upoređivanjem navedenih odredbi zaključuje se da oba navedena zakona za istu pravnu kvalifikaciju krivičnog dela propisuju identičnu kaznu, tako da, nasuprot navodima zahteva odredba člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Sl. glasnik RS“, br.94/16 od 24.11.2016. godine), nije blaža od odredbe člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ („Sl. glasnik RS“, br.72/09 od 03.09.2009. godine).

Pored toga, kada je u pitanju radnja izvršenja krivičnog dela koja se odnosi na neprijavljivanje činjenica i prikrivanje podataka koji se odnose na utvrđivanje poreskih obaveza – akciza u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, ista i sada predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pri čemu su iznosi neplaćenih akciza po godinama veći od 500.000,00 (za 2009. godinu – 805.655,00 dinara, a za 2011. godinu – 1.784.230,00 dinara) tako da, po nalaženju ovoga suda, a nasuprot navodima zahteva, zakon koji je stupio na snagu nakon izvršenja krivičnog dela – član 225. stav 2. KZ nije blaži od zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela odnosno u vreme donošenja prvostepene presude - člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Iz iznetih razloga, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, u vezi člana 5. stav 2. KZ. Samim tim, ovaj sud nalazi da je zahtev branioca okrivljenog neosnovan i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da je na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, ukazivanjem da je pravnosnažnom presudom povređena odredba člana 453. ZKP.

Imajući u vidu da je branilac okrivljenog istu povredu zakona neosnovano isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao apelacioni sud u drugom stavu na trećoj strani obrazloženja svoje presude i na iste u smislu člana 491. stav 2. ZKP, upućuje.

Naime, okrivljenom je prvobitnom optužnicom Višeg javnog tužioca u Pirotu Kt 25/12 od 02.10.2012. godine stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, koji optužni akt je na glavnom pretresu održanom dana 18.04.2013. godine, izmenjen u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela tako što je javni tužilac okrivljenom stavio na teret produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim ranijom prvostepenom presudom Višeg suda u Pirotu K 11/14 od 09.11.2015. godine i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i 10 meseci, ukinutoj samo po žalbi branioca okrivljenog rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1 107/16 od 17.02.2016. godine. Nakon toga, u ponovljenom postupku Viši javni tužilac u Pirotu je podneskom K 37/4 od 20.07.2017. godine, dostavio izmenjeni optužni akt u formi optužnog predloga protiv okrivljenog AA zbog produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje krivično delo je okrivljeni i oglašen krivim pobijanom prvostepenom presudom i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine u koju se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru, te mu je izrečena sporedna novčana kazna u iznosu od 180.000,00 dinara.

Odredbom člana 453. ZKP, koja propisuje zabranu preinačenja na štetu optuženog određeno je da se u slučaju kada je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Upoređivanjem najpre pravne kvalifikacije predmetnog krivičnog dela po ranijoj i pobijanoj prvostepenoj presudi imajući u vidu kazne propisane za isto i to kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina za krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ (za koje je okrivljeni oglašen krivim ranijom prvostepenom presudom ukinutoj samo po žalbi branioca okrivljenog) i kazna zatvora u trajanju od jedne do osam godina i novčana kazna za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ (za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim pobijanom prvostepenom presudom), očigledno je da je okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim za krivično delo koje je blaže od krivičnog dela za koje je oglašen krivim i osuđen ranijom prvostepenom presudom u ovom krivičnom postupku.

Kada su u pitanju krivične sankcije, kazna na koju je okrivljeni osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom – kazna zatvora u trajanju od jedne godine uz uračunavanje vremena koje je okrivljeni proveo u pritvoru i novčana kazna u iznosu od 180.000,00 dinara, koja bi u slučaju neplaćanja mogla biti zamenjena kaznom zatvora u trajanju od šest meseci, po oceni ovoga suda, takođe je blaža od kazne na koju je okrivljeni osuđen prethodnom presudom u ovom krivičnom postupku – kazna zatvora u trajanju od dve godine i deset meseci u koju se uračunava vreme koje je okrivljeni proveo u pritvoru.

Iz iznetog proizlazi da pravnosnažna presuda u ponovljenom postupku a nakon ukidanja ranije presude po žalbi izjavljenoj samo u korist okrivljenog nije izmenjena na njegovu štetu ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnnog dela niti u pogledu krivične sankcije.

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijana pravnosnažna presuda nije izmenjena na štetu okrivljenog ni u pogledu činjeničnog opisa krivičnog dela.

Naime, u konkretnom slučaju u činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, optuženom je stavljeno na teret da je u periodu od 17.02.2009. do 21.11.2011. godine iskorišćavanjem svog položaja odgovornog lica pribavio sebi imovinsku korist u iznosu od 7.231.091,00 dinar tako što je razliku u količini tečnog naftnog gasa između evidentiranog i nabavljenog u označenoj količini, bez prikazivanja nabavke i prodaje, prodao na svojoj gasnoj pumpi i time na razlici u ceni pribavio sebi navedenu imovinsku korist, dok je radnja krivičnog dela iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koju je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, izmenjena u smislu da okrivljeni nije sebi pribavio imovinsku korist u naznačenom iznosu, već da je delimično izbegao plaćanje poreza na dodatu vrednost i akciza u iznosu od 4.132.201,00 dinar.

Dakle, radnja izvršenja okrivljenog se i prema prvobitno izmenjenoj optužbi i prema izreci pravnosnažne presude ogleda u nabavci i prodaji tečnog naftnog gasa bez evidencije u poslovnim knjigama preduzeća, a navodom u činjeničnom opisu dela iz izreke pobijane prvostepene presude da je okrivljeni postupajući na navedeni način izbegao da plati obaveze državi – PDV i akcize, samo je bliže opisana radnja izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ koje je blaže u odnosu na krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, tako da u konkretnom slučaju u činjenični opis dela dat u izreci pobijane pravnosnažne presude nisu unete radnje koje okrivljenom prvobitnom odnosno kasnije izmenjenom optužbom nisu bile stavljene na teret.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev branioca okrivljenog neosnovan i u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                                                    Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić