U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat u ..., protiv tužene „BB“ iz ..., koga zastupa Tamara Gazdić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3632/16 od 01.09.2016. godine, u sednici veća održanoj 27.12.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3632/16 od 01.09.2016. godine kojom je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu borj P 147/15 od 17.12.2015. godine u stavu četvrtom izreke.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka tako što se obavezuju parnične stranke da svaka snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 147/15 od 07.12.2015. godine je odbijen prigovor litispedencije (stav 1). Odbijen je predlog za prekid postupka (stav 2). Delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da su ništave odredbe ugovora o stambenom kreditu broj ... zaključenog 13.11.2007. godine između parničnih stranaka i to odredba člana 2. stav 2. tačka 3. koja glasi: „Banka zadržava pravo promene kamatne stope tj. banka može do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate“ kao i odredba člana 2. stav 2. tačka 7. koja glasi: „U slučaju da korisnik kredita ne izmiri svoje dospele obaveze o roku njihove dospelosti na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktim poslovne politike i zakonskim odredbama“ (stav 3 izreke). Delimično je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je ništav ugovor o stambenom kreditu broj ... zaključen između parničnih stranaka 13.11.2007. godine izuzev odredaba navedenih u stavu 3 izreke presude. (stav 4. izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 141.750,00 dinara u roku od 15 dana (stav 5. izreke).

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 3632/16 od 01.09.2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio je presudu Višeg suda u Beogradu u stavovima četvrtom i petom izreke. Odbio je zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana u delu koji se odnosi na troškove postupka, a u pogledu glavnog zahteva da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na kakve druge bitne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog 13.11.2007. godine zaključio ugovor o stambenom kreditu ... kojim je banka korisniku kredita stavila na raspolaganje kredit u iznosu od 80.568,82 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovonom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj. Kredit je odobren na rok od 360 meseci pri čemu prvi anuitet dospeva 30.11.2007. godine, a poslednji 31.10.2037. godine. Članom 2. stav 2. tačka 3. ugovora je predviđeno usklađivanje visine kamatne stope kao i nači obračunavanja i naplata kamata tako da će visina kamatne stope kao i način obračunavanja naplate, automatski usklađivati sa promenama LI BORA, izmenama zakonskih propisa i aktivma poslovne politike banke bez obaveze da se o tom zaključi poseban aneks ugovora. Članom 2. stav 2. tačka 7. ugovora je predviđeno da u slučaju da korisnik kredita ne izmiri svoje dospele obaveze o roku njihove dospelosti, na sve dospele a neizmirene iznose banka obračunava zakonsku zateznu kamatu u skladu sa aktima poslovne politike i zakonskim odredbama. Tužilac je sa tuženim 13.11.2007. godine potpisao aneks ugovora o kreditu kojim su se saglasili da se ugovoru doda treća ugovorna strana kao žirant i da se menja član 8. osnovnog ugovora. Tuženi je tokom otplate kredita osim u slučaju promene LI BORA menjao kamatnu stopu u skladu sa aktim poslovne politike banke tako što je povećavao promenljivi deo kamatne stope koji je prilikom zaključivanja ugovora bio tromesečni CHF LIBOR + 2,40% na godišnjem nivou.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili delimično tužbeni zahtev tužioca pa su ocenili da je ništava odredba ugovora o kreditu kojom korisnik kredita svojim potpisom na ugovoru prihvata bez prava prigovora da se visina kamatne stope kao i način obračunavanja naplate, automatski usklađuje sa promenama akata poslovne politike banke, čime je obaveza tužioca neodređena i neodrediva, a tužilac kao korisnik kredita je doveden u neravnopravni položaj u odnosu na drugu ugovornu stranu. Iz tog razloga su ocenili da su odredbe ugovora o kreditu člana 2. stav 2. tačka 3. i člana 2. stav 2. tačka 7. ništave na osnovu člana 11, 12, 21. i 105. Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu preostalog dela tužbenog zahteva nižestepeni sudovi su zaključili da sporni ugovor može da opstane i bez poništenih odredaba na osnovu člana 105. stav 1. ZOO.

Pravilno su i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi zaključili da nije osnovan zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu u celini (osim u delu odredbe člana 2. stav 2. tačka 5. i člana 2. stav 2. tačka 7. ugovora). Naime, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da predmetni ugovor može da opstane i bez tih odredaba, a takav zaključak proizilazi iz sadržine člana 105. ZOO kojim je propisano da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, a to može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije i bila uslov ugovora ni odgovarajuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (1. stav), odnosno da će ugovor ostati na snazi čak iako je ništava odredba bila uslov i odlučujuća pobuda u slučaju kada je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje (2. stav).

Neosnovano se revizijom tužioca pobija pravilnost presuđenja iz razloga pogrešne primene materijalnog prava. Pobuda da tužilac zaključi ugovor sa tuženom bankom je bila tada najniža kamatna stopa koju je tužena banka ponudila što proizilazi iz navoda tužioca. Međutim, odredbe ugovora čija ništavost je utvrđena nisu niti su mogle biti odlučujuća pobuda za zaključenje osporenog ugovora. Naime, nije logično da su odredbe ugovora kojim je tužena banka ugovorila pravo da visinu ugovorne kamate menja u skladu sa aktima svoje poslovne politike, odnosno da obračunava i naplaćuje zateznu kamatu po stopi utvrđenom njenom poslovnom politikom (čija je ništavost utvrđena) bila odlučujući motiv za tužioca da zaključi sporni ugovor. Naime, ugovorna obaveza tužioca jasno je određena članom 1. ugovora kako u pogledu visine glavnog duga, tako i u pogledu stope ugovorene kamate, dok se na njegovu obavezu plaćanja zatezne kamate u slučaju docnje sa ispunjenjem obaveze primenjuju odredbe zakona – Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o zateznoj kamati.

Kako ni ostali revizijski navodi tužioca nisu osnovani, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Međutim, odluka o troškovima parničnog postupka nije pravilna. Ocena prvostepenog suda da tužilac treba tuženom da isplati troškove postupka zato što je uspeo samo sa neznatnim delom tužbenog zahteva (utvrđenje ništavosti samo pojedinih članova ugovora), a da je odbijen tužbeni zahtev kojim se tražila ništavost ugovora u celini se ne može prihvatiti kao pravilna. Odredbom člana 153. ZPP je propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmerni deo troškova. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda postignuti uspeh tužioca u ovom sporu zaslužuje primenu odredbe da svaka stranka snosi svoje troškove postupka pa je utoliko preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u pobijanim presudama i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić