Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 120/2017 od 09.03.2017. godine, tužena banka je izjavila reviziju u prvom stavu izreke u delu kojim je utvrđeno da je ugovor o kreditu zaključen 30.03.2007. godine između tužioca i tužene ništav u delu člana 2. stav 2. tačka 4. Zakona, u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.

Izjavljena revizija je dozvoljena prema vrednosti predmeta spora utvrđenoj tokom postupka, zbog čega nije bilo mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, već u redovnom revizijskom postupku.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju sud pazi po službenoj dužnosti, dok na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija tužene određeno ne ukazuje.

Prilikom donošenja pobijane odluke nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo utvrđujući ništavost odredbe člana 2. stav 2. tačka 4. zaključenog ugovora.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su zaključile ugovor o kreditu broj ... dana 30.03.2007. godine prema kome je tužiocu odobren kredit od 79.550 CHF po prodajnom kursu tužene za devize važeće na dan puštanja kredita u tečaj, radi finansiranja kupovine dvoiposobnog stana broj ..., površine 50,02 m2 u potkrovlju kuće u ulici ... broj ... sagrađene na kat. parceli broj ... KO ... . Odredbom člana 2. stav 2. Ugovora, ugovorena je promenljiva kamatna stopa od 4,45% na godišnjem nivou a tačkom 4. istog člana u okviru istog stava predviđeno je da u slučaju bitnih promena tržišnih uslova, promena shodno zahtevima Centralne banke, bitne promene na domaćem ili inostranom tržištu novca, banka zadržava pravo primene promenljive kamatne stope, i može to učiniti bez zaključenja posebnog aneska, do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita, menjati visinu kamatne stope u skladu sa odlukom o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa. Tokom 2007, 2008. i 2009. godine banka je obaveštavala tužioca o promeni efektivne kamatne stope, koja je uglavnom povećavana da bi dopisom od 14.09.2012. godine obavestila tužioca da raskida sporni ugovor o kreditu zbog neizvršavanja ugovornih obaveza i da obaveze tužioca sa stanjem na dan 14.09.2012. godine iznose 75.684,37 CHF. Opomenom o prodaji nepokretnosti od 27.09.2012. godine tužilac je obavešten da će tužena nastaviti vansudski postupak namirenja uz ostavljanje roka od 30 dana da u celosti izmiri potraživanje iz raskinutog ugovora.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da su stranke svojom slobodnom voljom zaključivši ugovor o kreditu mogle ugovoriti i promenljivu kamatnu stopu ali prema kriterijumima za uvećanje kamatne stope koji moraju biti određeni, odnosno odredivi prema informacijama koje se javno objavljuju, a na koje ne utiče arbitrerna ocena bilo koje od ugovornih strana. Stoga, odredba člana 2. stav 2. tačka 4. Ugovora ugovorne strane stavlja u neravnopravni položaj, te je ta odredba suprotna načelu savesnosti i poštenja i dobrim poslovnim običajima budući da je neodrediva, jer ne sadrži podatke pomoću kojih se kamatna stopa može odrediti, a što su razlozi koji ovu ugovornu odredbu čine ništavom. Ovakva odluka suda zasnovana je na članu 12. ZOO (načelo savesnosti i poštenja), članu 46. stav 2. ZOO (ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva), članu 50. (predmet obaveze je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strane ostavile trećem licu da ga odredi, a ako to treće lice neće ili ne može da odredi predmet obaveze, ugovor je ništav) i 103. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje uslove ništavosti ugovora. Prvostepeni sud je pravilno zaključio da sporna odredba nije određena, niti odrediva, s obzirom da je ugovorena kamatna stopa koju banka može menjati svojom jednostranom odlukom, bez zaključenja aneksa sa drugom ugovornom stranom, shodno zahtevima Centralne banke, bitnih promena na domaćem ili inostranom tržištu novca, što se ne može smatrati ni određenim niti dovoljno odredivim kriterijumima.

Neosnovani su revizijski navodi tužene banke da se sudovi nisu mogli pozivati na ništavost ugovora o kreditu obzirom da je ugovor prethodno raskinut zbog neizvršenja ugovornih obaveza od strane tužioca, i da više ne egzistira u pravnom poretku. Ovi revizijski navodi su ponovljeni žalbeni navodi koji su pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda. Utoliko se neosnovano revizijom tužene banke ističe da tužilac nema ni pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje. Naime, ništav ugovor se ne može raskinuti, jer ono što je ništavo i ne egzistira u pravnom poretku. Međutim, odlukom prvostepenog suda koja je potvrđena odlukom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 120/17 od 09.03.2017. godine nije dovedena u pitanje ništavost ugovora u celini, već samo odredbe koja se odnosi na kamatu propisanu odredbom člana 2. stav 2. tačka 4. zaključenog ugovora. U tom smislu ugovor u celini je mogao biti raskinut, ali ništava odredba ovog ugovora nije podložna raskidu, te su ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti navedene odredbe, a tužilac ima pravni interes za podnošenje takve tužbe, jer iz navedenog utvrđenja on stiče pravo na regulisanje određenih pravnih posledica ništavosti.

Ostali revizijski navodi bili su predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda, te ih ne treba posebno ponavljati.

S izloženog, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić