Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Gž1 br. 2349/17 od 20.10.2017. godine odbija kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrđuje navedenu prvostepenu presudu.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka. Dopune revizije tužioca nisu uzete u razmatranje, jer su neblagovremeno podnete.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

S obzirom na to da je odluka drugostepenog suda zasnovana na utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, to se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju ne može osporavati u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je, počev od 19.05.2010. godine bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca, na osnovu Ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima broj ... . Na osnovu tog ugovora bilo je predviđeno da obavlja poslove izvršnog direktora i direktora sektora pravnih i opštih poslova. Tuženi je sa Samostalnim sindikatom radnika, dana 24.05.2010. godine, zaključio posebni kolektivni ugovor. Sporazumom od 30.08.2013. godine, tuženi je sa reprezentativnim sindikatima kod tuženog (Samostalni sindikat VV i Sindikat GG), produžena je važnost posebnog kolektivnog ugovora iz 2010. godine, najkasnije do 01.11.2013. godine, koji sporazum nije objavljen na oglasnoj tabli tuženog. U toku 2012. i 2013. godine, generalni direktor tuženog je bio DD. Dana 04.10.2013. godine, tuženi je sačinio upozorenje tužiocu o postojanju otkaza ugovora o radu zbog učinjenih povreda radnih obaveza u vidu ,,neizvršenja, neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršenja poslova“ iz člana 99. stav 2. tačka 1 navedenog Posebnog kolektivnog ugovora, potom ,,obavljanja privatnih poslova za vreme rada“, iz tačke 4 istog člana. Isto je doneto i zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 100 stav 2. tačka 12. Posebnog kolektivnog ugovora, u vidu ,,odbijanja izvršenja naloga pretpostavljenog“, ka o ,,iznošenja ili pronošenja neistine na radu i u vezi sa radom“, u smislu tačke 22. pomenutog člana. U obrazloženju upozorenja je navedeno kojim je radnjama tužilac učinio povrede koje mu se stavljaju na teret, a suštinski se ogledaju u tome što je podnošenjem tužbi u ime poslodavca protiv njegovih zaposlenih lica pričinio štetu tuženom, potom da je u avgustu 2013. godine u vreme radnog vremena vodio privatne sudske postupke u svojstvu zastupnika tih lica, pri čemu je koristio materijal i zaposlene kod tuženog. Navedeno je i da je dana 02.10.2013. godine, direktor tuženog uputio službeni dopis tužiocu da mu dostavi potrebnu dokumentaciju za predstojeću sednicu skupštine društva, po kojem tužilac nije postupio. Takođe, tužilac je tokom avgusta i septembra 2013. godine, prenosio neistine zaposlenima da su direktor tuženog DD i poslovni partner tuženog ,,ĐĐ“ ..., počinili krivična dela i oštetili tuženog zaključivanjem pojedinačnih ugovora, čime je iskazao nepoštovanje radne discipline, koje predstavlja uslov za otkaz ugovora o radu. Tužiocu je ostavljen i rok od 5 radnih dana da se izjasni na upozorenje tuženog, a na izjašnjenje je pozvana i sindikalna organizacija tuženog, Samostalni sindikat VV. Dana 04.10.2013. godine, tuženi je doneo rešenje o privremenom udaljenju tužioca sa rada, u kome je iskazana tvrdnja da je priroda opisanih povreda radne obaveze takva da tužilac ne može da nastavi rad kod tuženog. Tim rešenjem mu je određeno udaljenje sa rada u periodu od najduže 3 meseca, u kom periodu će mu biti otkazan ugovor o radu ukoliko za to postoji opravdan razlog propisan zakonom. I ovo rešenje je dostavljeno na izjašnjenje Samostalnom sindikatu VV kod tuženog. Tuženi je dana 04.10.2013. godine pokušao da tužiocu izvrši dostavu rešenja o udaljenju sa rada i upozorenje o razlozima u svojim poslovnim prostorijama, ali je tužilac odbio prijem. Navedena akta su ostavljena tužiocu na radnom stolu, pri čemu nije sačinjena službena beleška o odbijanju tužioca da izvrši prijem, niti je izvršeno njihovo objavljivanje na oglasnoj tabli suda. Dana 05.10.2013. godine tužilac je istupio iz Samostalnog sindikata VV kod tuženog i učlanio se u Sindikat Nezavisnost GG, kada je i imenovan za zamenika predsednika tog sindikata. Tužilac je 11.10.2013. godine, tuženom dostavio izjašnjenje na upozorenje, negirajući da su njegovi postupci predstavljali povredu radne obaveze i radne discipline. U izjašnjenju je tužilac ukazao i da su radnje tuženog učinjene s ciljem da tužioca onemoguće u sindikalnom delovanju, pri čemu se na taj način vrši pritisak na njega, kao sindikalnog predstavnika. Dana 15.10.2013. godine tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu br. ..., iz istovetnih razloga opisanih u predmetnom upozorenju.

U skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca, zauzimajući stanovište da su zakonita rešenja o privremenom udaljenju sa rada tužioca i njegovom otkazu ugovora o radu. Imajući u vidu da se tužilac izjasnio na upozorenje o učinjenim povredama radnih obaveza i radne discipline, tužilac se upoznao sa sadržinom upozorenja o privremenom udaljenju sa rada i postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Na taj način tužiocu je pružena mogućnost da se o navedenim razlozima izjasni, što predstavlja suštinski cilj upozorenja. Shodno tome, proceduralni propust u dostavljanju upozorenja nije imao za posledicu povredu prava na odbranu tužioca. Prvostepeni sud zaključuje i da je tuženi poslodavac pravilno postupio u situaciji kada je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužioca dostavio Samostalnom sindikatu VV, a ne Sindikatu GG, zbog toga što je u vreme izdavanja upozorenja (04.10.2013. godine), tužilac još uvek bio član tog sindikata, a tek sutradan je iz istog istupio i učlanio se u Sindikat GG. Na kraju, ocena je suda da je tužilac učinio dva prestupa (povredu radne obaveze u vidu obavljanja privatnih poslova za vreme rada i nepoštovanje radne discipline u vidu iznošenja ili pronošenja neistina na radu i u vezi sa radom) od ukupno četiri koje mu se stavljaju na teret. Za navedene prestupe je Posebnim kolektivnim ugovorom od 24.05.2010. godine, čije je važenje produženo Sporazumom od 30.08.2013. godine, propisana sankcija u vidu otkaza ugovora o radu. Pritom, stanovište je prvostepenog suda, da se tužilac neosnovano poziva da o postojanju i sadržini navedenog sporazuma nije upoznat, imajući u vidu da je obavljao funkciju izvršnog direktora, direktora sektora pravnih i opštih poslova, kao i formalnog sindikalnog predstavnika, kod kojga se nalazila statusna dokumentacija Samostalnog sindikata VV. U skladu sa svim iznetim razlozima, ocenjen je neosnovanim zahtev tužioca za poništenje donetog rešenja o otkazu, vraćanju na rad, a posledično i za ostvarivanje prava na naknadu štete.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda, napominjući da za pravilnost odluke prvostepenog suda nije od ključnog značaja da li je utvrđeno postupanje tužioca predviđeno kao povreda radne obaveze ili povreda radne discipline prema opštem aktu tuženog, već je od suštinskog značaja da takvo postupanje čini neprihvatljivim ponašanje sa stanovišta uobičajenog standarda ponašanja i predstavlja otkazni razlog po samom zakonu.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2 i 3. Zakona o radu (,,Sl. glasnik RS“, br. 24/2005...32/2013), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 99. stav 2. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora kod tuženog br. 4846 od 24.05.2010. godine (PKU/2010), predviđeno je da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze u vidu obavljanja privatnih poslova za vreme rada. Takođe, članom 100. stav 2. tačka 22. istog akta, predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a to uvek podrazumeva iznošenje ili pronošenje neistina na radu ili u vezi sa radom. Sporazumom od 30.08.2013. godine, zaključenim između tuženog i reprezentativnih sindikata kod tuženog (Samostalni sindikat VV i Sindikat GG), produžena je važnost posebnog kolektivnog ugovora iz 2010. godine, najkasnije do 01.11.2013. godine.

Ispitujući zakonitost osporenog rešenja od 15.10.2013. godine nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužilac, obavljanjem privatnih poslova za vreme rada, svojom krivicom učinio povredu radne obaveze predviđene članom 99. stav 2. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora kod tuženog br. 4846 od 24.05.2010. godine (PKU/2010), čije je trajanje produženo Sporazumom od 30.08.2013. godine, najkasnije do 01.11.2013. godine. Uz to, tužilac je pričinio i povredu radne discipline pronošenjem neistina radnicima tuženog o postojanju krivičnog dela učinjenog od strane njihovog generalnog direktora, koja, u skladu sa članom 100. stav 2. tačka 22. pomenutog opšteg akta tuženog, predstavlja otkazni razlog. S tim u vezi, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je nastao otkazni razlog iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu.

Neosnovano je ukazivanje revidenta da je Posebni kolektivni ugovor kod tuženog br. 4846 od 24.05.2010. godine (PKU/2010) nevažeći, jer je period njegovog važenja protekao pre donošenja spornih rešenja o upozorenju i otkazu ugovora o radu tužiocu. Izraženom saglasnošću volja reprezenativnih sindikata tuženog i tuženog, kao poslodavca, da se kroz zaključeni Sporazum od 30.08.2010. godine produži važenje Posebnog kolektivnog ugovora od 24.05.2010.godine, pomenuti opšti akt je bio primenljiv u momentu donošenja spornih pojedinačnih akata tuženog.

Takođe, nasuprot navodima revidenta, protek mandata direktora tuženog ne utiče na zakonitost donetog rešenja o otkazu tužiocu, u situaciji kada je u vreme njegovog donošenja i potpisivanja tadašnji direktor bio upisan na toj funkciji u registar privrednih subjekata Agencije za privredne registre.

Neosnovano revident ističe i da na nezakonitost predmetnog rešenja o otkazu utiče proceduralni propust tuženog prilikom ličnog uručenja upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu. Prihvatajući zauzeto stanovište nižestepenih sudova, revizijski sud ukazuje da usled činjenice da se tužilac blagovremeno izjasnio o razlozima otkaza navedenih u upozorenju, njemu nije povređeno pravo na odbranu, jer je sa sadržinom navedenog upozorenja, pa tako i otkaznim razlozima koji su mu stavljeni na teret, očigledno bio upoznat, što je i suštinski cilj ovog akta.

Povodom revizijskih navoda o osporavanju ispunjenosti zakonskih uslova za otkaz ugovora o radu tužiocu, revizijski sud u svemu prihvata zauzeto stanovište drugostepenog suda, da je za otkaz ugovora o radu dovoljno da je tužilac učinio samo jednu od povreda radne obaveze, odnosno radne discipline koja mu je stavljena na teret upozorenjem, odnosno otkazom. U tom smislu, vršenje privatnih poslova od strane tužioca i pronošenjem neistina radnicima tuženog o postojanju krivičnog dela učinjenog od strane njihovog generalnog direktora, predstavlja zakonom propisane otkazne razloge iz člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, koje doneto rešenje o otkazu tužiocu čine zakonitim.

Ni preostali revizijski navodi tužioca nisu od uticaja na pravilnost odluka nižestepenih sudova, čije obrazloženje u kontekstu iznetih revizijskih razloga prihvata i revizijski sud, kao pravilne i u svemu na zakonu zasnovane.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić