Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1160/18 od 29.01.2019. godine delimično su usvojene žalbe branilaca okrivljenog Nemanje Sekulića, advokata Seada Spahovića i advokata Predraga Vasovića, pa je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu 2K.br.67/14 od 14.06.2018. godine u delu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog Nemanju Sekulića, zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ u produženom trajanju u vezi člana 61. KZ, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) godine u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 30.07.2013. godine do 05.11.2013. godine, dok su u preostalom delu žalbe branilaca okrivljenog i u celosti žalba Višeg javnog tužioca u Beogradu odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Nemanje Sekulića, advokati Sead Spahović i Predrag Vasović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 3) i člana 439. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da primenom odredbe člana 492. ZKP ukine pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu 2K.br.67/14 od 14.06.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1160/18 od 29.01.2019. godine i predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branioci okrivljenog Nemanje Sekulića u podnetom zahtevu ističu da se nižestepene presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na službenoj belešci suda od 21.03.2018. godine koja nije mogla biti izvedena kao dokaz od strane suda vršenjem uvida u njenu sadržinu, a iz koje je sud utvrdio odlučnu činjenicu koliko iznosi dinarska protivvrednost 95.000 evra na dan 02.06.2011. godine. Kao razlog nezakonitosti ovog dokaza branioci ističu da službena beleška sama po sebi ne može biti dokaz u krivičnom postupku, a posebno ne službena beleška koju je sačinio sam sud o činjenicama za koja nema stručna znanja i to van glavnog pretresa dana 21.03.2018. godine i bez dokaznog predloga stranaka, pri čemu po mišljenju branilaca nema nikakvog razloga da u konkretnom slučaju to sud učini izuzetno.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer službena beleška 2K.br.67/14 koju je sud sačinio dana 21.03.2018. godine, a u kojoj je konstatovao da je uvidom u kursnu listu NBS za zvanični srednji kurs dinara, na zvaničnom sajtu Narodne banke Srbije, utvrđeno da je po kursnoj listi formiranoj na dan 02.06.2011. godine zvanični srednji kurs dinara u odnosu na evro iznosio 97,1085 dinara za 1 evro, i po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini predstavlja zakonit dokaz i na istoj se može zasnivati presuda. Naime, kursna lista Narodne banke Srbije za zvanični srednji kurs dinara predstavlja javno dostupan podatak, tako da je sud mogao da, bez određivanja dodatnog veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, sam sačini službenu belešku o ovoj činjenici, jer za utvrđivanje ove činjenice nije neophodno stručno znanje. Imajući u vidu navedeno, te odredbu člana 15. stav 4. ZKP kojom je sudu data mogućnost da izuzetno sam odredi da se dopunski dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni, ili da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio, a što je ovde upravo slučaj, to je, dakle, sud u konkretnom slučaju mogao da, i bez predloga stranaka, sačini navedenu službenu belešku i istu izvede kao dokaz u dokaznom postupku i to vršenjem uvida u njenu sadržinu, a što je i učinio na glavnom pretresu održanom dana 22.03.2018. godine, a kako to proizilazi iz spisa predmeta (zapisnik o glavnom pretresu od 22.03.2018. godine - strana 334/94 spisa predmeta). Sledstveno navedenom, kao neosnovani se ocenjuju navodi zahteva branilaca okrivljenog kojima se ukazuje da je izvođenjem ovog dokaza i zasnivanjem pobijane pravnosnažne presude na istom, sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u delu u kojem ističu da ni u vreme izvršenja dela (15.08.2007. godine do 09.04.2013. godine), ni u vreme presuđenja (14.06.2018. godine), a ni u vreme donošenja drugostepene odluke (29.01.2019. godine), kao krivično delo nije postojalo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, a koje delo je u Krivični zakonik uneto izmenama koje se primenjuju počev od 15.04.2013. godine i važilo je do 01.03.2018. godine. Naime, u vreme izvršenja je postojalo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ predviđeno u glavi trideset tri - krivična dela protiv službene dužnosti, a u vreme presuđenja i donošenja drugostepene odluke postojalo je krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. KZ predviđeno u glavi dvadeset dva - krivična dela protiv privrede, a koje je u Krivični zakonik uneto izmenama koje se primenjuju počev od 01.03.2018. godine, pri čemu po stavu branilaca nema pravnog kontinuiteta između navedenih krivičnih dela. Ovim navodima branilaca okrivljenog se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer, imajući u vidu zakonski opis bića navedenih krivičnih dela, po oceni ovoga suda, između krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005, 72/2009) koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012, sa stupanjem na snagu 15.04.2013. godine) i krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu 01.03.2018. godine izmena u odnosu na ovo krivično delo) koji je važio u vreme donošenja prvostepene i drugostepene presude, kao i njihovih kvalifikatornih oblika, postoji jasan pravni kontinuitet inkriminacije, pri čemu je sud u konkretnom slučaju radnje okrivljenog Nemanje Sekulića pravilno pravno kvalifikovao kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 121/2012, sa stupanjem na snagu 15.04.2013. godine), obzirom da je isti najblaži za okrivljenog, imajući u vidu visinu zaprećene kazne.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom Nemanji Sekuliću optužnicom Višeg javnog tužioca u Beogradu KTO.br.77/14 od 26.03.2014. godine, izmenjenom dana 27.12.2017. godine i dana 06.06.2018. godine, stavljeno na teret da je u vremenskom periodu od 15.08.2007. godine do 09.04.2013. godine izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ u produženom trajanju u vezi člana 61. KZ.

U vreme izvršenja krivičnog dela postojalo je krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, a kod koga je učinilac krivičnog dela morao imati svojstvo službenog ili svojstvo odgovornog lica. Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, objavljenim u „Službenom glasniku RS“ broj 121/2012 sa stupanjem na snagu dana 15.04.2013. godine, krivično delo zloupotreba službenog položaja je „podeljeno“ u dva krivična dela. Pri tome, deoba je izvršena prema svojstvu učinioca i ovlašćenjima koja mu pripadaju i to na krivično delo zloupotreba službenog položaja kažnjivo po članu 359. KZ i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica kažnjivo po članu 234. KZ.

Krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ izmenjeno je samo utoliko što su u delu odredbe stava 1. brisane reči „ili odgovorno“, te od navedenih izmena, izvršilac ovog krivičnog dela može biti samo službeno lice. Istovremeno, odredbe koje se odnose na zloupotrebu položaja i krivicu odgovornog lica, ovim izmenama izdvojene su u posebno krivično delo - krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, čiji je zaštitni objekt privredno poslovanje i imovina u tom poslovanju, pri čemu je radnja krivičnog dela ostala neizmenjena.

Dakle, navedenim izmenama u Krivični zakonik je uneto krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, koje zadržava jasan pravni kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, u slučaju da se kao izvršilac javlja odgovorno lice. Uvođenje krivičnog dela iz člana 234. KZ je posledica potrebe da se napravi razlika između odgovornog i službenog lica, jer je krivično delo iz člana 359. KZ u potpunosti izjednačavalo službeno i odgovorno lice, iako su imali različita ovlašćenja, u različitim oblastima.

Sledstveno napred navedenom, po oceni ovoga suda, između odredbe člana 359. KZ koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela i odredbe člana 234. KZ koja je stupila na snagu 15.04.2013. godine, a koja je u konkretnom slučaju po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno primenjena, postoji jasan pravni kontinuitet inkriminacije, obzirom da krivično delo iz člana 234. KZ, i pored navedenih razlika u svom zakonskom opisu, ima ista obeležja kao i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ i to pre svega radnju izvršenja.

Pored toga, u konkretnom slučaju je zadržan i jasan pravni kontinuitet inkriminacije krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ sa inkriminacijom krivičnog dela pod identičnim zakonskim nazivom i sa istim bitnim elementima i propisanom kaznom iz člana 227. KZ, a koje delo je u Krivični zakonik uneto izmenama koje se primenjuju počev od 01.03.2018. godine, obzirom da se navedenim izmenama inkriminiše isto ponašanje kao i pre izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a dodavanje u zakonski opis krivičnog dela iz člana 227. stav 1. KZ zakonske formulacije „... ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela“, a koja nije bila sadržana u članu 234. stav 1. ranije važećeg KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nema nikakvog značaja za ocenu postojanja predmetnog krivičnog dela na dan stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Dakle, predmetno krivično delo (i njegovi kvalifikatorni oblici) za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim i dalje postoji kako u svome nazivu, tako i u svim svojim bitnim obeležjima.

Pri ovome, kako je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 od 24.12.2012. godine, sa stupanjem na snagu 15.04.2013. godine) predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 10 godina, dok je za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005, 72/2009) koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela bila predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 12 godina, to je očigledno da su za okrivljenog blaže izmene i dopune Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, objavljene u „Službenom glasniku RS“ broj 121/2012 sa stupanjem na snagu dana 15.04.2013. godine, pa samim tim je blaža i pravna kvalifikacija radnji okrivljenog kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a kako je pravilno sud i kvalifikovao radnje okrivljenog. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da, iako je i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 10 godina kao i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, navedena zakonska norma ni na koji način nije blaža za okrivljenog, niti u pogledu kruga lica koja mogu biti izvršioci ovog krivičnog dela, niti u pogledu propisanih radnji izvršenja, kao ni u pogledu visine zaprećene kazne, već zakonska formulacija navedene norme, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, stavlja samo jednu više obavezu sudu da zbog brojnih novih krivičnih dela uvedenih izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine) u grupu krivičnih dela protiv privrede dodatno vodi računa o pravilnoj pravnoj kvalifikaciji radnji izvršenja.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nemanje Sekulića u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva navode da je sud pogrešno primenio zakon kada je obavezao okrivljenog Nemanju Sekulića da na ime imovinskopravnog zahteva plati oštećenoj BB iznos od 9.225.307,50 dinara, a koji navodi branilaca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branioci suštinski ovu povredu zakona obrazlažu tako što osporavaju i polemišu sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuju na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, isticanjem da kako iz izvedenog dokaza i to Sporazuma o regulisanju međusobnih obaveza zaključenog dana 05.12.2013. godine između AA i BB proizilazi da BB može da naplati iznos od 95.000 evra od AA, to po mišljenju branilaca sud nije mogao obavezati okrivljenog da plati oštećenoj BB iznos od 9.225.307,50 dinara, a za koji je utvrdio da isti predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 95.000 evra, jer tako oštećena može dva puta da naplati isti iznos po istom osnovu, odnosno može da se neosnovano obogati u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva navode i da nižestepeni sudovi u pobijanim presudama nisu dali razloge vezano za to da li su u konkretnom slučaju primenili blaži zakon po okrivljenog, te da li smatraju da postoji pravni kontinuitet između krivičnog dela iz člana 234. KZ za koje je okrivljeni osuđen i nekog krivičnog dela koje je postojalo pre dana 15.04.2013. godine, zatim od kakvog su značaja izmene Krivičnog zakonika u pogledu predmetnog krivičnog dela u periodu od 15.08.2007. godine do 29.01.2019. godine (od prve radnje izvršenja krivičnog dela do donošenja drugostepene odluke), kao i da li su krivično delo iz člana 234. KZ i krivično delo iz člana 227. KZ identična krivična dela ili nisu, a ako nisu koji je zakon povoljniji po okrivljenog, a koji navodi branilaca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Osim toga, branioci okrivljenog kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda navode i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobijaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, te zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovim braniocima zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nemanje Sekulića, advokata Seada Spahovića i Predraga Vasovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                            Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić