U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler – Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca ''AA'' AD u stečaju iz ..., koga zastupa Vladimir Dobrić, advokat u ..., protiv tuženog ''BB'' AD iz ..., koga zastupa Slavko D. Aničić, advokat u ..., radi duga, vrednost predmeta spora 42.143.983,42 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 10166/13 od 25.06.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 19.03.2015. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava drugog i trećeg presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 10166/13 od 25.06.2014. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova za odgovor na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2910/2013 od 06.11.2013. godine u stavu 1. izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave istog suda 4 Iv br. 3964/13 od 02.04.2013. godine, u celosti. Stavom 2. izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga plati iznos od 42.143.983,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom u istom stavu. Stavom 3. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime troškova parničnog postupka iznos od 1.148.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 10166/13 od 25.06.2014. godine, u stavu 1. izreke, delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 2910/2013 od 06.11.2013. godine, u delu stava 2. izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga plati iznos od 2.130.891,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.04.2013. godine pa do isplate, u roku od 8 dana od prijema presude. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 2910/13 od 06.11.2013. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.130.891,05 dinara preko dosuđene kao u stavu 1. izreke, kao i da na ime duga plati iznos od 40.013.092,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan. Stavom 3. izreke, preinačena je i odluka o troškovima postupka sadržana takođe u stavu 3 izreke presude prvostepenog suda, tako što je obavezan tužilac da tuženom plati na ime troškova parničnog postupka 1.109.182,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 10166/13 od 25.06.2014. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući navedenu presudu u stavu drugom i trećem i to zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Predložio je da Vrhovni kasacioni sud usvoji reviziju i preinači presudu Privrednog apelacionog suda u stavu 2. i 3. izreke, tako što će odbiti žalbu tuženog i potvrditi presudu Privrednog suda u Beogradu P 2910/2013 od 06.11.2013. godine, sa obavezom tuženog da plati tužiocu troškove prvostepenog postupka i troškove revizijskog postupka u opredeljenom iznosu.

U odgovoru na reviziju, tuženi je osporio u celini navode tužioca i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio i to za sastav odgovora na reviziju i taksu na odgovor, po opredeljenom troškovniku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kako se to neosnovano u reviziji ističe, niti bitna povreda iz stava 2. tačka 2. ovog Zakona, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu u kome je prema tehnološkom redosledu poslovanja, tuženi isporučivao delove za ... tužiocu i iste fakturisao a zatim tužilac tuženom isporučivao ... ... ... (u koje je ugrađivao primljene delove) i to mu fakturisao. Međusobne obaveze iz ovog poslovnog odnosa, izmirivane su putem kompenzacije. Tužilac i tuženi su potpisali i overili izjave o kompenzaciji kojima su zatvarana međusobna potraživanja i obaveze u skladu sa ugovorom broj ... od 03.12.2010. godine i ugovorom broj ... od 05.07.2011. godine. Novčana potraživanja obuhvaćena navedenim kompenzacijama nisu sporna od overe i potpisivanja kompenzacija, sve do 05.08.2011. godine, kada je tužiocu stavljena blokada na tekući račun, koja je i dovela do otvaranja postupka stečaja nad tužiocem. Do tog dana su iskompenzirana potraživanja u iznosu od 93.120.201,21 dinara, što prema nalazu veštaka čini 67% od ukupnog iznosa međusobno zatvorenih potraživanja putem kompenzacije. Posle blokade računa 05.08.2011. godine zatvoreno je međusobno potraživanje u iznosu od 40.013,092,34 dinara. Utvrđeno je da je nakon sprovedenih kompenzacija, preostala obaveza tuženog prema tužiocu na dan otvaranja stečaja iznosila 2.130.891,05 dinara, ali je tužilac tužbom tražio iznos od 42.143.983,42 dinara, koji iznos sadrži pored nesporno preostale obaveze od 2.130.891,05 dinara i iznos od 40.013.092,34 dinara, koji je bio iskompenzovan po računima izdatim nakon blokade računa tužioca 05.08.2011. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezao tuženog da mu plati iznos od 42.143.983,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose sadržane u stavu 2. izreke prvostepene presude, počev od dospeća pa do isplate, sa obrazloženjem da pravni prethodnik tužioca u trenutku sprovođenja kompenzacija posle blokade računa, nije mogao da izmiruje svoje obaveze putem kompenzacija, jer je to bilo suprotno odredbi člana 46. stav 1. i 2. Zakona o platnom prometu, pa obaveza tuženog na taj način nije prestala, odnosno nije se ugasila prebijanjem međusobnih potraživanja stranaka za period posle 05.08.2011. godine.

Privredni apelacioni sud je zaključio da je pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca samo za iznos duga od 2.130.831,05 dinara, jer taj iznos predstavlja neizmirenu obavezu tuženog koja je utvrđena putem veštačenja, te na ovaj iznos tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od 01.04.2013. godine kao dana podnošenja tužbe, pa je u preostalom delu zahtev za isplatu kamate odbio kao neosnovan, pozivajući se na odredbe člana 324. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je dalje zaključio, da su ispunjeni uslovi da se prvostepena presuda preinači u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca za iznos od 40.013.092,37 dinara, jer je utvrdio da je u ovom iznosu potraživanje tužioca koje je predmet tužbe ugašeno upravo međusobno potpisanim i overenim izjavama o kompenzaciji i to pre otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Zbog toga je Privredni apelacioni sud odbio zahtev tužioca za iznos od 40.013.092,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2013. godine.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to konkretno odredbe Zakona o stečaju, odredbe Zakona o platnom prometu i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za iznos od 40.013.092,34 dinara, kao neosnovan i razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Parnične stranke su u ugovorima na osnovu kojih se odvijala njihova poslovna saradnja, ugovorile kompezacioni posao i plaćanje putem kompenzacija, što su i činile. Kompenzacija je jedan od zakonom propisanih načina prestanka obaveze u smislu člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, tako da ugovori koji sadrže ovakvu odredbu o načinu plaćanja, ne mogu biti ništavi samo sa razloga što je Zakon o platnom prometu u članu 46. propisao da se novčane obaveze ne mogu izmirivati ugovaranjem kompenzacije ako je u trenutku plaćanja blokiran račun dužnika, odnosno obveznika plaćanja.

U konkretnom slučaju, kompenzacija za iznos od 40.013.092,34 dinara je sprovedena i to pre otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, pa je obaveštenjem stečajnog upravnika od 28.11.2012. godine tuženi obavešten da je na dan otvaranja stečajnog postupka evidentirano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu glavnog duga od 2.130.891,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U istom obaveštenju nije navedeno kao neizmireno potraživanje po spornim kompenzacijama u iznosu od 40.013.092,34 dinara, što znači da su ta potraživanja za navedeni iznos već bila ugašena. U takvoj situaciji, pravilno je Privredni apelacioni sud zaključio da stečajni upravnik ako je smatrao da su sporne kompenzacije po osnovu kojih je ugašeno potraživanje od 40.013.092,34 dinara, bile nezakonito sprovedene ili bez osnova sprovedene, samo tužbom za pobijanje pravnih radnji, mogao je osporiti potpisivanje i overu spornih izjava o kompenzaciji, saglasno odredbama člana 119. – 129. Zakona o stečaju. Ako bi uspeo u takvoj parnici, u stečajnu masu bi se vratila sva imovinska korist stečena po osnovu pobijenog posla ili druge radnje, ali i tuženi bi bio tada u mogućnosti da naknadno podnese zahtev za isplatu svog potraživanja, kao stečajni poverilac, sve na osnovu člana 130. Zakona o stečaju i jedino na taj način bi bila zaštićena prava svih učesnika kompenzacije. U suprotnom, na ovakav način kako je tužilac tužbom tražio, ne može mu se dosuditi potraživanje u navedenom iznosu, jer kao što je prethodno navedeno već je prestalo – ugašeno prebojom.

Prema tome, neosnovani su navodi iz revizije da je prilikom meritornog odlučivanja o odbijanju tužbenog zahteva za iznos od 40.013.092,37 dinara sa zateznom kamatom, pogrešno primenjeno materijalno pravo i to tako što nije primenjena imperativna odredba člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, kao i odredba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbu člana 46 Zakona o platnom prometu u konkretnoj situaciji treba tumačiti restriktivno i u kontekstu odredbi Zakona o stečaju, koji propisuje postupak utvrđenja i raspodele potraživanja stečajnih poverilaca, kao i pravni put i pravna sredstva koja se koriste u cilju ostvarenja prava kako stečajnih poverilaca tako i stečajnog dužnika. Pravilno je drugostepeni sud u konkretnoj situaciji zaključio da je adekvatan pravni put u ovoj situaciji bio pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika kako bi i drugi učesnik kompezacije mogao ostvarii pravo na svoje potraživanje ukoliko bi se usvojio takav zahtev. Ako bi se usvojio zahtev tužioca na način na koji je postavljen, došlo bi i do gubitka prava tuženog na potraživanje a s druge strane tužiocu bi bilo omogućeno da dva puta naplati isto potraživanje.

Neosnovani su i navodi iz revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u delu zatezne kamate na iznos od 2.130.891.05 dinara, pre 01.04.2013. godine kao dana utuženja. Drugostepeni sud je utvrdio kada dospeva potraživanje i o tome dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata i revizijski sud, te ih nije potrebno ponavljati.

Prema izloženom, ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, pa je saglasno članu 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu 1. izreke presude.

Odlučujući o troškovima revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor tuženog na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ni troškovi koji su nastali povodom sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili na teret tužioca, te je primenom odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 2. izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić