U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Jovice Mijaljevića i Nataše Mijaljević, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, PU Novi Pazar, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2501/18 od 08.11.2018. godine, na sednici održanoj 09.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2501/18 od 08.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2501/18 od 08.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 2501/18 od 08.11.2018. godine, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena na isplatu razlike osnovne plate i dodatka na platu za rad u smenama tužiocu i to pojedinačni iznosi sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate, sve na način kako je to bliže određeno u ovom stavu izreke. Takođe, preinačena je i odluka o troškovima i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavilo tužilac iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP, niti je pred drugostepenim sudom učinjena povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je zaposlen kod tužene kao policijski službenik i u spornom periodu radio je u smenama. Prema nalazu veštaka, utvrđeno je da je uvećanje zarade za smenski rad tužioca vrednovano kroz koeficijent 0,145 od osnovice, da takvo uvećanje ne odgovara uvećanju plate od 28,6%, te da razlika između isplaćene i pripadajuće uvećane plate u spornom periodu za tužioca je 121.167,34 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužena nije tužiocu koeficijent za smenski rad utvrdila uz pravilnu primenu odredbe člana 147a Zakona o policiji, te da se uvećanje po osnovu rada u smenama u procentu od 28,6%, ne može primeniti samo na zaposlene koji smenski rad obavljaju povremeno, kako je to regulisano Zakonom o policiji i Posebnim kolektivnim ugovorom, jer bi u tom slučaju zaposleni koji u kontinuitetu obavljaju rad u smenama bili dovedeni u neravnopravan položaj, što je suprotno članu 23. stav 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i članu 104. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, osnovano nalazeći da tužilac nema pravo na isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada, obračunate uz uvećanje od 28,6 % od osnovne plate, imajući u vidu da mu je smenski rad, u skladu sa odredbom člana 147a Zakona o policiji i odredbama Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u, već vrednovan kroz dodatni koeficjent koji je integrisan u ukupan koeficijent za obračun i isplatu plate.

Naime, 08.12.2011. godine stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ br.92/11) kojim su izmenjene odredb(e Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ br.101/05, ... 92/11 i 64/15) a koje su bile na snazi i u spornom periodu), tako što je, između ostalih, dodata i odredba člana 147a), kojom su određeni slučajevi u kojima zaposleni imaju pravo na dodatak na platu. Tačkom 3. ovog člana, određeno je da pravo na ovaj dodatak imaju i zaposleni za rad u smeni, u visini 28,6% od osnovne plate, ali samo ako rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno.

Navedena zakonska odredba je jasna i ima imperativan karakter, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilno drugostepeni sud zaključuje da pravo na uvećanje od 28,6% od osnovne plate imaju samo zaposleni koji nemaju kontinuirani rad u smenama, već u smenama rade samo povremeno. Njima se ovo uvećanje plate obračunava za svaki sat rada u smeni, upravo iz razloga što im ovaj dodatak nije uzet u obzir prilikom vrednovanja poslova radnog mesta, zbog čega nije uračunat ni u ukupni koeficijent za obračun plate. Nasuprot njima, zaposlenima kod tužene, koji u kontinuitetu rade u smenama, u ukupan koeficijent za obračun i isplatu plate već je integrisan i koeficijent za rad u smenama, u visini od 0,145, zbog čega nema uslova i za uvećanje od 28,6% po istom osnovu.

Neredovnost u radu na nekim radnim mestima kod tužene, predstavlja stalni uslov rada, što je tim zaposlenima vrednovano kroz koeficijent za obračun plate, dok na nekim mestima to nije stalni uslov rada, već se uvodi povremeno, što znači da ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da su tužilja, kao i ostali zaposleni kojima je rad u smenama redovan način rada, stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene koji u smenama rade povremeno, jer oni nisu u istoj situaciji niti u istom položaju, kako po načinu rada, tako ni u pogledu načina određivanju ukupnog koeficijenta za obračun plate, pa se u takvoj situaciji ne može govoriti o povredi prava zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca, jer im ni rad odnosno način rada nije isti.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužiocu nije povređeno ni pravo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, po kome se opštim aktom mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od utvrđenih zakonom. Ovo iz razloga što je primena odredbe člana 27. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike, koja predviđa uvećanje od 26% za rad u smenama, na osnovu člana 88. stav 2. istog Kolektivnog ugovora, odložena i uslovljena izmenom odredbe člana 147. Zakona o policiji i rebalansom budžeta za 2011. godinu, a što je i učinjeno donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji, kojom je uneta odredba člana 147a, koja reguliše dodatak na platu po osnovu rada u smenama na napred navedeni način.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pobijana odluka doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP odbio reviziju tužioca, kao neosnovanu, odnosno odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić