Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju pobijajući je u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na tuženog AD „VV“ ... .

Ispitujući pobijenu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog AD „BB“ po osnovu Ugovora o radu od 04.11.2009. godine, raspoređen na radno mesto mašinovođa u ..., a nakon statustnih promena kod prvotuženog, tužilac i tuženi AD „VV“ su 01.09.2015. godine zaključili Aneks broj 2 Ugovora o radu kojim je tužilac raspoređen na radno mesto mašinovođa. Utvrđeno je da je tužilac u spornom periodu radio po vremenskom rasporedu 12-24-12-48, odnosno 12 časova rada, nakon čega je imao 24 časa odmora, a potom ponovo radio 12 časova da bi nakon toga imao 48 časova odmora. Po tom osnovu tužiocu je na ime uvećanja zarade za smenski rad, odnosno rad u turnusu, isplaćivan procenat uvećanja osnovne zarade od 4%. Razlika između uvećane zarade za tužioca za smenski rad od 26% od osnovice isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, odnosno rada u turnusu od 4% od osnovne zarade za sporni period iznosi ukupno 42.792,97 dinara.

Polazeći od ovako utvrđeno činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ocenjujući da solidarna obaveza tuženih proizlazi iz činjenice što je kod tuženog AD „BB“ ... došlo do statusnih promena i to tako što su osnovana nova preduzeća, među kojima je i tuženi AD „VV“ ... sa kojim je tužilac zaključio aneks ugovora o radu.

Odlučujući po izjavljenim žalbama, drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog AD „VV“ i preinačio prvostepenu presudu u odnosu na ovog tuženog tako što je tužbeni zahtev tužioca prema njemu, a za isplatu razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, odbio kao neosnovan. Prema stavu drugostepenog suda, tužilac u toku postupka nije pružio dokaz na okolnost da je nakon statustnih promena kod tuženog AD „BB“ . na novonastalo preduzeće prešla i obaveza da tužiocu nadoknadi potraživanje nastalo do dana raspoređivanja u novonastalo preduzeće.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, Odlukom Vlade RS od 02.06.2015. godine izvršene su statusne promene u AD „BB“ ..., tako što su tehnološko-poslovne celine izdvojene i formirana su nova akcionarska društva i to: AD „GG“ ..., AD „VV“ ... i AD „DD“ ..., a ulogu četvrtog društva zadržalo je postojeće društvo „BB“ AD ..., usled čega je tužilac sa novoosnovanim akcionarskim društvom „VV“ zaključio Aneks ugovora o radu u kome je navedeno da se zaključuje između zaposlenog i poslodavca sledbenika, čime se menja ugovor o radu koji je bio zaključen između tužilaca i „BB“ kao pravnog prethodnika.

Prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca propisana su čl. 147. do 152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), koji su usklađeni sa Direktivom br. 2001/23 EZ, a kojom je regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena. Iz sadržine navedenih zakonskih odredbi proizilazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pasivna legitimacija tuženog AD „VV“ ... i njegova obaveza da isplati tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada iz perioda pre izvršenih statusnih promena, proizilazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključen novi ugovor o radu, već je zaključenim aneksom, prema kome tužilac kao zaposleni nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, (prenetim ugovorom o radu), ovaj tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Osim toga, u ovoj parnici tuženi nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, pa i tužioca. Teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze je na dužniku, a ne na poveriocu, jer pravila iz člana 231. stav 3. ZPP određuju da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, te rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja. S obzirom da se radi o radnom sporu, tužilac je kao poverilac u ovoj parnici dokazao da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama, a na tuženom je bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo (da nije dužnik i da je njegova obaveza statusnom promenom prestala). Naime, osim tvrdnje da deobni bilans između novonastalih preduzeća i matičnog preduzeća nije donet, tuženi nije pružio dokaz o „aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti“ iz člana 452. stav 1. ZOO i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, iako se svi eventualni dokazi nalaze kod tuženih, a ne kod tužioca. Naime, po članu 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/2011, 99/2011, 83/2014 i 5/2015), društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvo prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Iz svih navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka saglasno odredbama člana 153, 154 i 163. ZPP i važećoj Advokatskoj tarifi u ukupnom iznosu od 25.750,00 dinara za sastav revizije, taksu za reviziju i revizijsku presudu.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić