Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Lidije Đukić, Branislava Bosiljkovića i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Milutinović, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ AD iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Lukić, advokat iz ..., radi utvrđenja delimične ništavosti ugovora i isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 318/18 od 29.03.2018. godine, u sednici održanoj 24.04.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 318/18 od 29.03.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 318/18 od 29.03.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 1547/17 od 21.12.2017. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je odredba člana 8. Ugovora o dinarskom potrošačkom kreditu na osnovu uplate učešća sa deviznom klauzulom broj ... od 18.12.2008. godine koji je zaključen između AA kao korisnika kredita i BB AD ..., koja glasi:“Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje, a na osnovu Odluke o tarifama banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 2,00% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora, umanjenog za iznos uplaćenog učešća“, ništava i bez pravnog dejstva. Obavezana je tužena da tužilji plati 6.127,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.12.2008. godine do konačne isplate u roku od 15 dana. Obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 40.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate u roku od 15 dana.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 318/18 od 29.03.2018. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Somboru P 1547/17 od 21.12.2017. godine. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi moglada se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. Iako tužena ima pravo na naknadu troškova obrade kredita, u ovoj pravnoj stvari tužbeni zahtev tužioca je usvojen i utvrđeno da je ništava odredba člana 8. Ugovora o dinarskom potrošačom kreditu na osnovu uplate učešća sa deviznom klauzulom, kojom je ugovorena obaveza korisnika kredita da pre puštanja kredita u korišćenje, na osnovu Odluke o tarifama banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, umanjenog za iznos uplaćenog učešća. Po tom osnovu tužilja je kao korisnik kredita 08.12.2008. godine platila tuženoj banci 6.127,70 dinara. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da li je tužena (na kojoj je teret dokazivanja) dokazala opravdanost, namenu i visinu troškova koji su od tužioca, kao klijenta naplaćeni, to odluke u kojima je drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a stavom 4. istog člana propisano je da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana. Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 02.10.2017. godine, sa zahtevom za utvrđenje delimične ništavosti ugovora o kreditu i isplate po osnovu sticanja bez osnova. Vrednost predmeta spora je 6.127,70 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra.

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da je reč o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, na osnovu člana 479. stav 6. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić