Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1 111/19 od 09.08.2019. godine, usvojena je žalba branioca okrivljenog, pa je prvostepena presuda preinačena samo u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što je okrivljenom za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom izrečena sudska opomena, dok je prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Mirjana Rančić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, usvoji zahtev, pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo i privatnog tužioca obavezati da okrivljenom naknadi troškove krivičnog postupka u smislu člana 265. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i obranioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da izrekom presude sud samo utvrđuje da se okrivljeni oštećenom obratio opisanim uvredljivim rečima i uvredljivim konkludentnim radnjama, čime je, prema stavu branioca, ostvaren samo objektivni uslov inkriminacije iz člana 170. stav 1. KZ, ali ne i to da su navedene činjenice iznete u nameri omalovažavanja, koja je morala biti obuhvaćena izrekom presude u situaciji kada je sporna izjava okrivljenog data u odbrani svojih prava i zaštiti opravdanih interesa. Stoga, prema navodima zahteva, kod nedostatka navedenog bitnog – subjektivnog elementa krivičnog dela, a to je da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da je isto učinjeno u nameri omalovažavanja, nema ni krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovoga suda u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivne u odnosu na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi kod koje je izjava omalovažavanja izvršena usmeno rečima – „... glavati majmune“ kao i u simboličnoj uvredi koja se ogleda u preduzimanju konkludentnih radnji - hvatanjem okrivljenog za genitalije i aludiranjem na oralni polni odnos, tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, a nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ, predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava i zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Kako je pravnosnažnom presudom utvrđeno da okrivljeni predmetnu izjavu nije dao u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, to branilac okrivljenog navodima zahteva kojima osporava navedeni zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljenog nije postojala namera omalovažavanja pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu presude ovog suda Kzz 23/2019 od 30.01.2019. godine i Kzz 117/2017 od 23.02.2017. godine, kojima se, prema stavu branioca, potkrepljuju navodi zahteva o nepostojanju elemenata predmetnog krivičnog dela, ali je ovaj sud našao da se navedene presude odnose na drugu situaciju (nepostojanje elemenata krivice odnosno namere omalovažavanja u izreci presude u situaciji kada je utvrđeno da je uvredljiva izjava izneta pred sudom u odbrani svojih prava i zaštiti opravdanih interesa) u odnosu na onu iz pobijane pravnosnažne presude.

Prema navodima zahteva, iskaz VV, svedoka privatne tužbe, jasno govori o ponašanju okrivljenog prema objektivnim kriterijumima sa aspekta postojećih običajnih, moralni i drugih normi u određenoj sredini što nižestepeni sudovi nisu imali u vidu kojim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac okrivljenog ceni iskaz navedenog svedoka osporavajući ocenu ovoga dokaza od strane nižestepenih sudova i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe i to da je izreka prvostepene presude protivrečna sama sebi koji nedostatak presude bi predstavljao povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, učinjenu prvostepenom presudom, kao i to da drugostepena presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a razlozi koji su dati su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, čime se ukazuje da je i drugostepenom presudom povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                               Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić