Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 257/2019 od 07.05.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu 8.K.br.1048/18 od 01.02.2018. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Dragoslav Otašević u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude ukine, a predmet vrati Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje ili preinači pobijane presude i okrivljenog AA osudi na kaznu zatvora u kraćem trajanju.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se iste zasnivaju na dokazu na kojem se po zakonu ne mogu zasnivati. U vezi sa istaknutom povredom, branilac navodi da su donete presude isključivo zasnovane na nezakonitom dokazu i to ugovoru iz simulovanog pravnog posla, odnosno na ugovoru o kupoprodaji od 02.09.2015. godine zaključenom između okrivljenog AA i supruge ovde oštećenog BB, VV.

U zahtevu se navodi da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 40369/10 od 25.10.2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca VV, supruge ovde oštećenog BB da se „obaveže tuženi AA da isplati iznos od 38.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti“, te da se u obrazloženju navedene sudske odluke posebno osvrće na dokaz koji je u tom postupku izveden, a koji dokaz je i osnov za donošenje pobijanih odluka u krivičnom postupku. Naime sud je u parničnom postupku, kao prethodno pravno pitanje cenio punovažnost ugovora o kupoprodaji od 02.09.2005. godine i iz izvedenih dokaza nesumnjivo utvrdio da je ugovor o kupoprodaji simulovan pravni posao, koji sadrže elemente ugovora o suinvestiranju i ortakluku i našao da je ugovor o kupoprodaji od 02.09.2005. godine kao simulovani pravni posao postao ništav na osnovu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o ugovoru koji je protivan prinudnim propisima i dobrim običajima. Dalje se navodi u zahtevu da presuda koju je sud doneo u pogledu postavljenog tužbenog zahteva ne obavezuje sud u krivičnom postupku, ali samo u pogledu ocene da li je učinjeno određeno krivično delo, ali ga obavezuje u pogledu okolnosti koje ovakav dokaz čine nezakonitim, u smislu odrede člana 16. Zakonika o krivičnom postupku. Budući da je za to u odgovarajućem postupku sud utvrdio da je predmetni ugovor o kupoprodaji od 02.09.2005. godine simulovan pravni posao, te da je kao takav suprotan odredbama Ustava i Zakona o obligacionim odnosima, usled čega se ima smatrati ništavim i ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, to je sud u krivičnom postupku bio u obavezi da ovo pitanje reši sam, pre nego što donese odluku u pogledu korišćenja ovakvog dokaza, a na šta ga upućuje primena odredbe člana 17. Zakonika o krivičnom postupku. Dalje se navodi da iz izreke same presude jasno prozilazi da je prvostepeni sud upravo na osnovu napred navedenog dokaza prihvatio kao dokaznu tvrdnju tužilaštva o postojanju odgovornosti okrivljenog za delo koje mu se stavlja na teret i da je utvrdio da je okrivljeni AA preduzeo predmetnu radnju, to je jasno da bez korišćenja ovakvog dokaza ne bi bila donesena ista presuda, iz kog razloga su ispunjeni uslovi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer je sud svoju odluku zasnovao na nezakonitom dokazu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog iznetim navodima ne osporava označeni dokaz niti po formi, niti prema načinu pribavljanja, već osporava dokaznu vrednost istog, te stoga, Vrhovni kasacioni sud ove navode ocenjuje neosnovanim, budući da je predmetni dokaz (presuda) izveden u toku dokaznog postupka, u svemu u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Naime, ugovor o kupoprodaji od 02.09.2005. godine predstavlja ispravu koja je podobna da se koristi u krivičnom postupku, a sadržina samog ugovora, koja se u konkretnom slučaju osporava, predstavlja činjenično stanje, koje branilac osporava, polemišući sa činjeničnim utvrđenjima nižestepenih sudova u pravnosnažnim odlukama.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim, u obrazloženju navedene povrede, branilac navodi da su sudovi u potpunosti zanemarili celokupnost odnosa između okrivljenog i oštećenog; da su propustili da utvrde zašto ugovori glase na kupoprodajnu cenu od 45.000 evra kada je oštećeni predao okrivljenom 31.000 evra; zbog čega oštećeni BB sa okrivljenim AA u pogledu iste nekretnine zaključuje dva kupoprodajna ugovora i to na zahtev oštećenog. Takođe, opisuje način i okolnosti pod kojima je ugovor zaključen, daje sopstvenu ocenu odbrane okrivljenog, iskaza oštećenog BB, svedoka GG, odnosno sopstvenu ocenu izvedenih dokaza, iznoseći svoje zaključke vezano za parnične odluke, u kojima se kao stranka pojavljuje ovde okrivljeni AA, iz čega izvlači zaključak da prvostepeni sud nije utvrdio postojanje nijednog bitnog elementa krivičnog dela prevare u radnjama okrivljenog AA, čime u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom, preko branioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Dragoslava Otaševića, na osnovu dredbe člana 491. stav 1. ZKP odbio u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                     Predsednik veća-sudija

Irina Ristić,s.r.                                                                                             Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić