Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2862/18 od 31.10.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 159/17 od 29.03.2018. godine u prvom i drugom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da za period od 01.09.2015. godine do 31.03.2017. godine isplati tužilji na ime naknade za troškove ishrane tokom rada iznos od 187.267,25 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 72.489,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Vršcu P1 159/17 od 29.03.2018. godine, tako što je obavezana tužilja da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 34.500,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude, a odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 57.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženom troškove postupka po žalbi u iznosu od 26.800,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je 01.09.2015. godine zaključen aneks ugovora o radu koji je tužilja zaključila sa poslodavcem prethodnikom - VV. Tuženi je privredno društvo koje je nastalo na osnovu odluke Vlade Republike Srbije br. ..-../2015 od 02.07.2015. godine, statusnom promenom VV - izdvajanjem uz osnivanje tri nova akcionarska društva. Aneksom ugovora je, između ostalog, predviđeno da tužilja ima pravo na zaradu i druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za VV koji je tuženi - poslodavac sledbenik preuzeo. Osnovna zarada tužilje po navedenom aneksu određuje se kao proizvod vrednosti jednog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla od 1,75 i prosečnog mesečnog fonda časova rada (174 časa). Kolektivni ugovor za VV, objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 4 od 24.03.2015. godine predviđeno je da se u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uračunava mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao i da vrednost jednog radnog časa iznosi 66,46 dinara (član 57). Ovakav način iskazivanja naknade za ishranu u toku rada primenjen je i u Aneksu kolektivnog ugovora za Javno preduzeće VV, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 4 od 2006. godine, ali je nakon tog aneksa visina tužiljine zarade ostala ista. U tako određenoj vrednosti radnog časa nije posebno prikazana vrednost naknade za ishranu, odnosno regres, niti su te naknade iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužilje. Tuženi nije dokazao da je isplatu ovih naknada vršio, a veštačenjem je utvrđena njihova visina na osnovu članova 157. i 171. stav 1. Kolektivnog ugovora za GG, objavljenog u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 37/95.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 16. stav 1, člana 104. stav 1, člana 105. i člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev jer tužilja ima zakonsko pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a tuženi obavezu da tu vrstu naknada isplati. Tužilji kolektivnim ugovorom tuženog i ugovorom o radu ovo pravo je priznato ali nije izvršena njegova konkretizacija u pogledu visine i načina isplata ovih naknada, koje inače moraju biti određene u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. Zbog toga je prvostepeni sud, u nedostatku konkretne regulative, prilikom obračuna visine ovih naknada koristio parametre sadržane u ranijem kolektivnom ugovoru koje je prethodni tužiljin poslodavac koristio za obračun ovih naknada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po shvatanju tog suda, kada ugovor o radu i kolektivni ugovor kao opšti akt ne utvrđuju visinu troškova za ishranu u toku rada i naknade za regres, već je opštim aktom određeno da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, zaposleni ne može sa uspehom potraživati novčanu naknadu po tom osnovu, a propust poslodavca da u obračunu zarade posebno iskaže ove naknade ne vodi zaključku da iste nisu isplaćene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud u ovom sporu nije pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. tav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu predviđeno je da zaposleni, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Prema stavu 2. ove odredbe, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana (troškovi za ishranu u toku rada) mora biti izražena u novcu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, konkretizacija ovih prava tužilje nije izvršena. Naime, iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu niti je iskazana u obračunskim listama za isplatu zarade tužilje. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja njihove visine u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i nije pravilno.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilji su, na osnovu člana 153. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP, dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 86.975,00 dinara. U ovaj iznos uračunati su troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 29.990,25 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 44.985,00 dinara, a određeni su primenom Advokatske i Taksene tarife prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić