Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju na osnovu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena zbog potreba ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u utuženom periodu obavljali rad kod tuženog po osnovu ugovora o radu i aneksa ugovora o radu. Posle statusnih promena kod tuženog premešteni su kod Akcionarskog društva ''LL''. Po ugovorima o radu zaključenim sa tuženim i aneksima ugovora o radu tužioci su obavljali poslove bliže opisane u nižestepenim presudama. Kod tuženog su radili u smenama 12-24 časova. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke tuženi je za smenski rad tužiocima obračunavao sa uvećanjem od 4% u skladu sa efektivnim radom i usvojenom režimu vožnje, priznato im je pravo na topli obrok i regres počev od 01.01.2006. godine, a metodologija isplate putem uvećane cene radnog časa. Troškovi toplog obroka za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor obračunat je prema važećim podzakonskim aktima, Opštem kolektivnom ugovoru i to regres u visini jedne neto zarade u privredi Republike Srbije iz prethodnog meseca, a topli obrok 20% od jedne neto zarade iz prethodnog meseca shodno broju radnih dana i Opštem kolektivnom ugovoru. Prema OKU za topli obrok i regres je od 01.01.2009. godine regres u visini 75% od neto zarade u privredi Republike Srbije iz prethodnog meseca, topli obrok 15% od jedne neto zarade iz prethodnog meseca shodno broju radnih dana u mesecu. Prema obračunskim listama za sve tužioce obračun i isplata zarade je vršena po svim osnovima navedenim u nalazu i mišljenju veštaka osim isplate toplog obroka i regresa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci imaju pravo na uvećanje zarade za smenski rad od 26% jer im taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, kroz uvećan koeficijent za obračun osnovne zarade, zbog čega je usvojio zahtev tužilaca. Pri tome su odbili zahtev tužilaca za period od januara 2008. do januara 2010. godine jer je protekao zakonski rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu. Zahtev tužilaca za naknadu regresa i toplog obroka u celosti je odbijen zaključujući da je u opštem aktu poslodavca propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i dodatka za ishranu u toku rada; pa tada zaposleni ne može ostvariti naknadu ovih troškova jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Kada ugovor o radu i Kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova već se kao ovde opštim aktom određuje, da se oni uračunavaju u cenu radnog sata, po oceni nižestepenih sudova zaposleni onda ne može potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova jer nema odgovarajućeg Kolektivnog ugovora kao opšteg akta, kao istrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Opšti kolektivni ugovor je prestao da važi 24.09.2005. godine istekom roka od šest meseci od stupanja na snagu Zakona o radu iz 2005. godine na osnovu člana 284. stav 2. Zakona o radu, a primena Opšteg kolektivnog ugovora u pogledu ovih prava predviđenih članom 32. alineja 6. i 7. privremeno je odloženo u skladu sa sporazumom o razvoju socijalnog dijaloga kojim je određeno da će datum početka njegove primene biti određen posebnim aneksom Opšteg kolektivnog ugovora (čl. 1. i 2. aneksa 2 Opšteg kolektivnog ugovora) koji u međuvremenu nije zaključen.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja došlo do pogrešne primene materijalnog prava.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konkretizuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), ovo pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, tužioci imaju pravo na ovu naknadu.

S obzirom na to da po oceni revizijskog suda tužioci imaju pravo na ovu naknadu, ali kako u postupku pred nižestepenim sudovima nije izvršeno razdvajanje potraživanja koje je zastarelo od potraživanja koje je osnovano, to su nižestepene presude morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti novu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić