U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Vesne Subić i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Đura Madi, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Subotici, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4500/18 od 18.10.2018. godine, u sednici veća održanoj 23.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4500/18 od 18.10.2018. godine u delu stava drugog izreke u odnosu na naknadu nematerijalne štete, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Somboru P 53/2017 od 13.06.2018. godine u stavu drugom izreke.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4500/18 od 18.10.2018. godine, u preostalom delu stava drugog izreke, u odnosu na naknadu materijalne štete i troškove postupka.

OBAVEZUJE SE tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužilji AA iz ... isplati na ime troškova revizijskog postupka, iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 53/2017 od 13.06.2018. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen. Stavom drugim izreke obavezana je tužena Republika Srbija- Ministarstvo pravde da tužilji AA, na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njenog oca – sada pok. BB, isplati iznos od 800.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 800.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njenog oca, pa do zahtevanih 20.000.000,00 dinara, kao i zahtev tužilje za naknadu materijalne štete, i to na ime obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u platama pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, razlike u penzijama, u iznosima bliže navedenim u prvostepenoj presudi, su odbijeni. Stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je stavom petim izreke tužilja oslobođena od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4500/18 od 18.10.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena, a žalba tužene delimično usvojena, delimično odbijena. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode njenog oca- sada pok. BB preko iznosa od 300.000,00 dinara, a do iznosa od 800.000,00 dinara (odnosno za iznos od 500.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 13.06.2018. godine do isplate, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...87/18), pa je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačak 2. i 3. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužilje je zaključio brak sa VV 01.05.1945. godine, u kome je rođeno šestoro dece. Sa suprugom i ćerkom 1946. godine je kolonizovan u ..., gde se rodila tužilja, njene sestre i brat. Bio je zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi u ... . Dana 22.06.1951. godine otac tužilje je uhapšen pod izgovorom širenja neprijateljske propagande na liniji IB. Rešenjem Komisije za prekršaje Drugog reona Grada Beograda br.524 od 30.06.1951. godine oglašen je krivim za prekršaj javnog reda i mira, za koji mu je izrečena kazna lišenja slobode u trajanju od 15 dana. Nakon toga je iz zatvora u Beogradu, u cilju prevaspitavanja, upućen na društveno koristan rad u trajanju od 18 meseci na Goli otok. Na Golom otoku je proveo 1 godinu, 5 meseci i 17 dana. Kada se vratio sa Golog otoka tužilja je imala oko 3 godine i nije ga prepoznala. Njemu je odmah nakon hapšenja prestao radni odnos u zadruzi, a nakon povratka sa Golog otoka bio je bez posla do 01.07.1954. godine, kada se zaposlio u PD „GG“ u .... Dana 16.02.1962. godine, kada je imao 41 godinu, otac tužilje je otišao u invalidsku penziju, a preminuo je 12.02.1996. godine. Majka tužilje nije bila zaposlena i dok je otac tužilje bio na Golom otoku porodica je preživljavala zahvaljujući požrtvovanju majke i pomoći njenih roditelja, a od rođaka i prijatelja su dobijali pomoć.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu 7/2011 od 17.04.2012. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju pok. BB i utvrđeno je da je rešenje Komisije za prekršaje Drugog reona Grada Beograda br.524 od 30.06.1951. godine ništavo od trenutka donošenja, da su ništave sve pravne posledice i da se pok. BB smatra neosuđivanim.

Tužilja je rođena 04.01.1950. godine, u vreme hapšenja oca imala je oko godinu i po dana. Njeno detinjstvo, kao i detinjstvo njenih sestara i brata je prošlo u bojkotu od strane ostalih stanovnika sela, druga deca nisu smela da se igraju sa njima, a u kuću im niko nije dolazio. Sva deca pok. BB su bili dobri đaci, ali nisu mogli da dobiju privilegije tokom školovanja koje su dobijala druga deca.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji naknadi nematerijalnu štetu po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njenog oca u iznosu od 800.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće traženje naknade nematerijalne štete, kao i za naknadu materijalne štete tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Pri tome, prvostepeni sud je ocenio da naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove koje tužilja trpi zbog lišenja slobode njenog oca predstavlja jedinstvenu naknadu koja u sebi objedinjuje u tužbi pojedinačno opredeljene osnove naknade nematerijalne štete, zbog čega je tužilji, kao jedinstveni vid štete dosuđen iznos od 800.000,00 dinara. Pri odmeravanju visine te štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je imao u vidu starosnu dob tužilje u vreme kada je njen otac lišen slobode, te jačinu i dužinu trajanja duševnih bolova koji su kod tužilje nastali zbog lišenja slobode njenog oca i posledice koje je to lišenje slobode izazvalo na psihu tužilje. Tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete prvostepeni sud je odbio primenjujući član 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji iz koga proizlazi da samo rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prava drugih lica su regulisana članom 21. tog zakona i u smislu te zakonske odredbe obeštećenje za materijalnu štetu koja je nastala za rehabilitovano lice zbog povrede njegovih prava i sloboda ne spada u korpus prava koja pripadaju drugim licima.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, delimično preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o visini naknade nematerijalne štete, smatrajući da tužilji, imajući u vidu kriterijume koje je primenio i prvostepeni sud, može biti pružena odgovarajuća satisfakcija dosuđivanjem pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode njenog oca u iznosu od 300.000,00 dinara, a naknada u većem iznosu ne bi bila u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom, kako to propisuje odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete, pri čemu je drugostepeni sud prihvatio razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud, s obzirom da je otac tužilje preminuo 12.02.1996. godine, pre donošenja Zakona o rehabilitaciji, pa imovinsko pravo koje tužilja potražuje nije postojalo u trenutku smrti, te nije ni činilo njegovu zaostavštinu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioi sud smatra da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kada je tužilji dosudio pravičnu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode njenog oca u iznosu od 800.000,00 dinara, koju je odmerio u smislu odredbe člana 232. ZPP i pravilno ocenio da ovaj iznos može pružiti satisfakciju tužilji za duševne bolove koji su joj prouzrokovani. Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je ocenio da je u vreme lišenja slobode oca tužilja bila u uzrastu od godinu i po dana, da je zbog odsustva oca i zajedničkog domaćinstva trpela nedostatak očeve ljubavi, zaštite i pažnje, te da je zbog očevog boravka u zatvoru bila izložena negativnim reakcijama u maloj sredini, osećala nesigurost i strah. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda dosuđena visina naknade odgovara tužiljinom trpljenju i cilju kojem ta naknada služi, posebno imajući u vidu i da je satisfakcija delimično ostvarena činjenicom da je njen otac rehabilitovan i rešenje kojim je bio osuđen poništeno, sa svim pravnim posledicama, što je neminovno ublažilo duševne bolove koje tužilja trpi. Takođe, u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji radi se o jedinstvenom vidu naknade kojim su obuhvaćene sve štetne posledice nematerijalne štete usled odustva roditeljskog staranja, pa su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da tužilji pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu naknade tražene materijalne štete. Naime, Zakon o rehabilitaciji predstavlja lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisani krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava, kao i u odnosu na Zakon o nasleđivanju u pogledu prava koja mogu biti predmet nasleđivanja. Odrebom člana 26. Zakona o rehabilitaciji predviđeno je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 1.) i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka u revalorizovanom iznosu čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate, u odnosu na prosečnu platu u Republici Srbiji u godini u kojoj se vrši plaćanje (stav 2.). Prema članu 20. stav 1. ovog Zakona rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2 . stava 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Odredbom člana 21. stav 3. istog Zakona propisano je da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica u skladu sa odredbom člana 25.ovog zakona.

Imajući navedeno u vidu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilji, kao ćerki rehabilitovanog lica BB ne pripada pravo na naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu, gubitak penzije i razlike u penzijama, jer prema citiranim odredbama Zakona o rehabilitaciji pravo na naknadu materijalne štete pripada samo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima, za koje je propisano samo pravo na vraćanje konfiskovane ili oduzete imovine, odnosno obeštećenja za tu imovinu.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude u pogledu naknade materijalne štete, kao ni odluka o visini naknade nematerijalne štete iz prvostepene presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja je u revizijskom postupku delimično uspela, troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila, i to za sastav revizije i taksu na reviziju i odluku. S obzirom da je tužilja u revizijskom postupku delimično uspela za iznos od 500.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, tužena je obavezana da tužilji isplati troškove revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema visini dosuđene naknade sa kojom je uspela u revizijskom postupku, primenom Advokatske tarife. Tužilja je pravnosnažno oslobođena plaćanja sudskih taksi, zbog čega joj ne pripada pravo na taksu na reviziju i odluku, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 416. stav 1., člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić