Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1449/19 od 15.07.2019. godine, odbijene su žalbe tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Rumi P1 30/17 od 18.02.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi „GG“ AD ... je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog „GG“ AD ... kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP).

Prema odredbama člana 404. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, jer pobijana presuda ne odstupa od sudske prakse - presuda ovog suda Rev2 176/2015 od 03.02.2016. godine i Rev2 2205/2016 od 27.10.2016. godine, donetih u činjenično i pravno istovetnim sporovima.

Ne postoje ni drugi razlozi predviđeni navedenom odredbom člana 404. stav 1. ZPP zbog kojih bi bilo mesta odlučivanju o posebnoj reviziji, pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog „GG“ AD ... nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, koja se u ovom postupku shodno primenjuje na osnovu člana 436. istog zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, tužba radi isplate (novčanog potraživanja) u ovom sporu podneta je 01.03.2017. godine od strane više tužilaca koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP. Zbog toga se vrednost predmeta spora, merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije po članu 403. stav 3. ZPP u vezi člana 30. stav 2. ZPP, određuje prema vrednosti glavnog zahteva svakog tužioca zasebno. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je iznos od 116.806,71 dinara, kao najveći pojedinačno usvojeni zahtev jednog od tužilaca na ime ukupno dosuđene naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada koji su tuženi obavezani da solidarno isplate, koji iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Iznos obračunatih, nominalno iskazanih i dosuđenih zateznih kamata nije uzet u obzir pri određivanju vrednosti predmeta spora, shodno članu 28. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijena vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao merodavnu za dopuštenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Iz tog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić